Источник- Епархија Канадска

Рождество Човеково

 

Ми знамо ко смо.

Ми се не бојимо нити се бијемо да то докажемо.

Већ две хиљаде година, и коју деценију, ми се код својих огњишта окупљамо у ово вече, збијамо се једни уз друге, обедујемо на поду са својим мртвима и чувамо тајну како смо је и чували, вечито ишчекујући. 

Тада, пре две, и нешто, хиљаде година запутила су се три мудраца из три правца, не знајући један о другом, да прате једну звезду до места на коме ће бити рођено дете, помазаник, спаситељ.

Сетите се Света и како је тада изгледао. Ви сте били тамо. У вама је крв ваших предака, крв ђедова прађедова њихових прађедова... крв никада ништа из свог сећања не брише.

Сетите се Планете  без аутомобила, без и једне машине, без тандркања, зујања или брујања ма и једног мотора,трансформатора, клима уређаја, без асфалта, без струје, бандера, мање више без путева сем заиста оних путева који се, као што то раде морнари са лађа, читају из звезда. И само по томе се путује преко ливада, преко поља, кроз пустињу, само по мапи разапетој над нама, само према распореду мрвица сјаја у звезданом ноћном небу.

Сетите се свега јер само ваша крв све памти. Тамо су били преци ваших прапредака. Они вам говоре из вас. Ослушните. У овој ноћи они су ту, увек са вама; наше старине у ово вече увек су са нама. 

Од старина својих и памтимо, и пре те ноћи, у којој су три најмудрије главе ондањег интелекта Планете клекле поражене плачом тек рођене бебе, много пре тога, ми смо били они који су знали и веровали у срцима својим да ће доћи, да ће бити рођен очекивани. И ми смо Га и дочекали, у бадњаку и слами, поред мале ватре у тамо једној, давној, не штали већ тек манџари за говеда. Како о томе поведа и запис у Књизи: “И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслима.“ (Јеванђеље по Луци 2.16.)

Ми смо били они по чијој су вери мудри пошли на свој пут. Има и прича да су сви мудри Света пошли тада за том звездом, из свих праваца, из сваког већег станишта. Али, само су та тојица издржала до краја, до рождества младенца. Истина је, пошло их је пуно више од тројице, али стигоше само они за које знамо да су стигли. И пронеше наук у који смо веровали да ће бити дат свима. Чули смо га тада и са уста мудраца, а Његов наук беше само један.

Свима нам је оставио да се, шта год да радили, бавимо само једним занимањем. Најтежим од свих занимања.

Бити човек било је одувек најтеже и најопасније занимање. Шансе таквима, на преживљавање, увек су, у миру или рату, биле мање од малих. Зато је најмањи број људи, одувек, био опредељен за овај животни позив.

Гори од сваког рата, од сваке пустиње, од сваке уличне џунгле или немира ма ког океана, увек је био сусрет једног са другим човеком: било познатим, било непознатим, било униформисаним, било у ритама или у скупоценим хаљинама... какав год да је у својој појави који од двојице био.

Јер увек, сусрет човека са човеком сусрет је са својом суштином, а то је сусрет свог греха са туђим грехом; значи: сусрет човека са човеком сусрет је са својим грехом.

Отуда су у добра, живота пуна, древна времена, Срби, који су се окупљали обнављањем у Христу, увек поздрављали у сусрету, било са познатим било са непознатим,  један другога, речима : - Покај се! – на шта би се узвраћало: - Покај се! Или у каснијим временима, ту до у дубоки 19. век, па, и још почетком 20.-ог века  могло се чути сркаћено: - Окај! - и узвратно: -Окај! Тек потом су један другоме називали Бога. У времену када је бити човек било смисао ма ког занимања у Богу. Јер бити човек значило је живети царство Божије.

“А када га упиташе фарисеји: кад ће доћи царство Божије? одговарајући рече им: царство Божије неће доћи да се види; (17.20.) Нити ће се казати: ево га овдје или ондје; јер гле, царство је Божије унутра у вама.“ (17.21.) /Јеванђеље по Луци/

Тај наук оставио је онај Син рођен у овој ноћи, Син освануо да тим науком за све и за свагда спаја претке и нерођене молитвама живећих. 

Ми смо ово вече бадњили храстом, сламом и огњем, чекајући, кроз миленијуме, Помазаника, Учитеља, Покретача... и дочекали смо Сина Очиног. Ово вече ми бадњимо и даље  чекајући га.

Ми нисмо христијани од светог Петра, на што се нагони човечанство мачем и оковима оних на чијим мантијама се у оваквој, али њиховој ноћи, осликавају јагњад прекланих вратова, да једино такво “кршћанство“ постоји.

Ми смо и пре ноћи у којој је засијала витлејемска звезда, бадњаком славили у овај дан младенца Христа.

Али ако би нам се допустило да смо ми они који су чекали и дочекали, како само ми и знамо да јесмо, онда би се признало да смо ми у праву у много другом чему.

Признали то они нама или не, ми своје знамо. 

Ми знамо да смо у праву када живимо да ће Oн опет доћи и да ће прибрати себи своје, па нека свако сам себе пита где је био.

Отуда ми бадњимо и ово вече и даље будно чекајући га.

И реците својој деци да кажу унуцима своје деце као што су нама, устима наших ђедова њихови ђедови говорили: - Издржите. Шта год и како год, ал` Oн ће опет доћи.

А тада, како Књига припрема душе: “Благо онијем слугама које нађе господар кад дође а они страже. Заиста вам кажем да ће се запрегнути, и посадиће их и приступиће те ће им служити.“ (Јеванђеље по Луци, 12.37.)   

Од греха свог, од таштине своје, од свог “огромног“ долара, од бесних аута, од бројних празних соба својих големих кућа, не видимо своје грехе јер нећемо да видимо пред собом човека, него препознајемо све то за шта смо склони да судимо оном другом.

У овој ноћи нема, не сме да буде пизме.

У овој ноћи обичај је био да се преспава, да сва чељад спава у једној просторији, сви заједно на поду, на патосу, јер у овој ноћи и наши мртви и наши који чекају да буду рођени долазе да буду са нама, да дочекају свето јутро Христовог рождества. А мртви међу живима, као и још нерођени, не могу ни више ни даље од патоса, од пода.

Ако се сутра у нама, бар на трен, не помоли човек у нашој доброделности, неће се ни осетити да се Христосрађа нити да нас обнавља у нама самима, али дух Његовог рођења ипак ће испунити ваздух и сву тмину над нашом малом Планетом у овим несрећним данима, испуниће све надом да ћемо једнога дана бити довољно јаки да сами пред собом, дакле пред оним кога сретнемо, окајемо своје тужне грехе. Сазрећемо да извршимо, како су то смело и одважно радили наши преци, онај завет који нам је остави наш благопочивши Патријарх Павле, стално понављајући: - Будимо људи.

Дакле, ова је ноћ о томе да знамо, када једни другима с јутра кажемо: - Христос се роди! – то је о томе да човек буде човеку човек, да сваки свој грех, пред ма којим својим братом православним човеком, окаје.

Не заборавите ово када вам у јутру ваш дах буде творио на уснама речи: - Христос се роди!        

Радован  Гајић Гаја