Источник- Епархија Канадска

Путопис чика Николе Алексејченка

Живот и судбина су нас разбацали по целом свету.

 Ето,већ 61 годину сам ван земље “отаца наших”, и пуних 60 година у Канади. Провели смо свој век овде. Снашли се и организовали, постали грађани ове земље. Сродили се са североамеричким континентом и његовим северним делом – Канадом. Створили породице, ту су нам и деца и унуци рођени. 

Овде је са нама, Богу хвала,и наша Црква. Без ње би   било тешко,претешко. И приликом посете родном крају, да нема наше Цркве било би тешко снаћи се после толико година. Све што носимо  позитивно са собом из родног краја потиће у првом реду од вере наше и од наше Православне цркве. Зато држимо се, ма где били, наше вере и наше Цркве – и сада и увек!

Ево неких, од мојих успомена скупљених  приликом последње посете Србији током прве половине октобра месеца ове године.

Ево нас у Београду! Идемо улицом Краља Александра.Пред нама је велелепна црква Светог Апостола и Евангелисте Марка,популарно знана под именом црква Св. Марка. Зидана је кад сам био дете (1931-1941),већ годинама стоји као центар Београда и највећа црква у Београду. Данас је  то  ретко складан, бео храм Св. Саве на Врачару. Освећен 1989.за време последње јубиларне косовске године,храм Св. Саве је круна  београдске панораме. Али, вратимо се цркви Св. Марка. Она нас споља подсећа на манастир Грачаницу на нашем Косову.У храму се налазисаркофаг са костима цара Душана које су пренете из његове задужбине,цркве Светог Арханђела код Призрена. Ту је и гробница у белом мермеру блаженопочившег Патријарха Германа. У овом је

Храму,до доласка у Канаду,служио и наш прота Василије Томић.Ту смо ,“својина своме“, у нашој цркви –код својих смо, код својих и у својој кући!

Обилазимо Београд. Много је новог,али стара здања и  цркве су нам  “оријентири”  да знамо где смо.  Идемо у Саборну цркву,храм Светог Архангела Михајла.Ту је и наша Патријаршија. И Патријаршија и Саборна црква су у старом делу града,на  раскршћу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића.На месту старе полупорушене  цркве, подигнута је,по наређењу Кнеза Милоша, садашња црква. Градња је почела 28.априла 1837.године и завршена 1845.године, када је, на дан храмовне славе, Св. Архангела Михајла,тадашњи Митрополит Петар Јовановић  извршио освећење и служио у новој црквипрву литургију. Саборна црква стоји и данас као један од симбола Београда. Она је, поред цркве Св.Петра и Павла у Топчидеру,најстарија црква у Београду.

Унутрашњост цркве је врло импресивна.Иконостас Саборне  цркве је свакако најрепрезентативнији класицистички иконостас у Србији. Поред многих историјских личности сахрањених у цркви, пред самим улазом у цркву су гробови књижевника и просветитеља,првог министра просвете Карађорђеве Србије,Доситеја Обрадовића (1743 –1811),као и реформатора  српског језика и скупљача народног блага Вука Караџића (1787-1864).Још 1853.године је при  саборној цркви основано Прво београдско певачко друштво које и данас пева у цркви.Део тог хора је са нама.Наш хор  “Кир Стефан Србин“,при  цркви Св. Сава  у Торонту,са више певача  из Београда,продужава овде сјајну невачку  традицију хора при Саборној цркви у Београду. Они  ту,у нашој средини,певају у славу Господа и  подсећају нас на  београдску хармонију  и уједначену тоналност која увек изазива пријатно осећање и молитвеност за време литургије.

Сретамо  се, после литургије,са “нашим“ђаконом и младим јерејем до јесени 1998, сада протом при Саборној цркви,оцем Бранком Топаловићем. Увек добре воље, спреман да буде од помоћи,отац Бранко часно служи нашој Цркви и верном народу и полако постаје “посребљен“тј. беле косе и браде. Овде у Београду,као и  свуда у Србији,сваки сусрет са нашим свештеницима доноси радост и обнавља пријатне успомене на заједнички живот у Канади.Отац Бранко је презаузет многим дужностима а ми хоћемо до Патријаршије да уплатимоза  “Православље”за идућу годину.Опраштамо се,да бисмо се још једном видели на Вечерњу,  кад смо се срели и са Његовом Светости,нашим Патријархом Господином Иринејем.Сећајући се сусрета за време посета Канади 1992, 1994.  и 2007,Његова Светост ме је поздравио и ословио по  имену! Какво памћење и каква радост! Заиста,ако има негде нашег Центра на овој планети,онда је то наша Патријаршија и наш Патријарх у Београду.

Пред нама је још један сунчани дан. Крећемо данас до манастира Раковице и Авале, до споменика Незнаном Јунаку. Само једанаест километара од центра Београда,налази се једна дивна оаза мира,тишине и љубави,манастир Светог Архангела Михајла, у народу просто званог манастир Раковица.Манастир је из 14 века, али је,као и сва наша црквена здања,,дизан и рушен и опет дизан  кроз векове”. Тек после ослобођења од Турака манастир је у потпуности обновљен благодарећи  кнезу Милошу и породици Обреновић. Овде је, 1905,почела са радом прва у Србији монашка школа. Овде је,за време немачке окупације ( 1941-1944),једно време био интерниран Патријарх српски Господин Гаврило. Овде је,првих година после краја Другог светског рата,у изузетно тешким условима рада и живота,оживела прва наша богословија.

Лепа,у моравском стилу, бела манастирска црква је и гробница Јефрема Обреновића,брата Кнеза Милоша,као и Миливоја Блазнавца,министра, председника владе  и намесника.Ту је и гроб јунака из Првог устанка,Васе Чарапића,који је погинуо 1806.приликом ослобођења Београда.

У прелепом цветном парку око манастирске цркве је сахрањен први,нове,обновљене Српске Патријаршије Патријарх српски,Димитрије . Новембра 2009,пре само две године, са северне стране манастирске цркве, сахрањенје44.Патријарх српски Господин Павле. Обновљени споменик /гробница Патријарха Димитрија  и споменик /гробница Патријарха Павла, са дивним белим мраморним крстовима и речима на крстуПатријарха Павла “Будимо људи“,учи нас да се налазимо у једној од светиња наше Цркве и нашег народа. Свакодневно  манастир и гробове наших патријараха  посећују десетине и стотине верника.Радујемо се да смо међу њима и ми. Овај ће манастир,без сумње,и у будуће,баш као и у прошлости,вршити узвишену мисију у нашем народу.

Опраштамо се од дежурних сестара –монахиња и кружним путем стижемо до јединственог споменика Незнаном Јунаку на врху Авале (511 м ). Тамни,сиво-црни мермер споменика нас подсећа на огромне жртве свих знаних и незнаних јунака, целе српске војске и народа,  даних у многим ратовима за своју слободу и незавност. И сам споменик,подигнут 1936.године,  је пострадао октобра 1944,од два директна погодка топовских граната. Стижемо до самог споменика са чијег се платоа шири диван поглед на Шумадију са јужне и на равни Банат са северне стране.Погледи су незаборавни.Ту,на лицу места,рађа се у нама мисао:  Богу хвала да   смо опет у отаџбини-Како је лепа  земља  Србија!

Крећемо на југ, идемо до  срца Србије, до Карађорђеве Тополе и Опленца  -беле цркве задужбине краља Петра  Првог Карађорђевића. Многи посећују сам Опленац,често у журби заборављају слободарску Тополу,некад први град и  престоницу побуњене Србије. Поред великог споменика Карађорђу у градском парку посећујемо и недавно обновљену Карађорђеву цркву и конак, сазидани од стране самог Карађорђа 1811–1813. И ова је црква страдала од Турака  1815.године,после краха Првог устанка. Интересантно је и трагично да је  краљ Милан Обреновић наредио рушење целог  “Карађорђевог града“ 1877. године, после неуспеле тополске буне. Цркву и конак је спасла народна војска  - обични војници  (тј. народ), који су одбили да изврше рушење цркве и конака. Тако су обични војници сачували овај драгоцени траг Карађорђеве владе у Србији.

Карађорђева Топола и Опленац – црква Св.Ђорђа, задужбина краља Петра Првог Карађорђевића,  представљају јединствену културно-историјску и верску целину, непоновљиву у српском народу. Црква Св. Ђорђа на Опленцу је не само задужбина и породична гробница наше народне  династије него је у исто време и јединствена  збирка – ризница најлепших средњевековних фресака  Србије и јужне Србије – Македоније, изведених у раскошној техници мозаика. У крипти цркве, међу 21 чланом династије Карађорђевића, сахрањени су и  четири владара поникла у српском народу. И баш пред  црквом, сасвим неочекивано, пријатан сусрет са  парохијаном Цркве Св. Сава из Торонта, братом Драгославом Лугомирским, који је са породицом  дошао у походе и поклоњење овој нашој светињи. Били смо у порти цркве просто опкољени стотинама наших школаца – ђака који са учитељима посећују и Тополу и Опленац и тако из “прве руке” уче нашу националну историју.  Црква Св. Ђорђа, бели Опленац,као неки  велики светионик у зеленој Шумадији,видљив са свих страна,сија и подсећа све нас на националну и верску слободукоја је, кроз борбу и жртве,рођена овде,у срцу Србије.

Јесен је у Србији  ове године баш царска,жуто –златна јесен,идеална за путовање и  упознавање са  нашим,давно остављеним родним крајем.Продужујемо на југ наш пут до града Крагујевца, где ћемо се срести са  оцем-протом Савом Арсенијевићем,до пре неколико година нашим  другим  свештеником у Ванкуверу и Келовни. Упознали смо се раније и постали пријатељи на освећењу наше мале цркве Св. Илијеу Келовни,2003.године. Отац Сава,ретко добар познаваоц и  града Крагујевца и целе шумадијске Епархије,љубазно се прихватио да нам све што се може видети у пар сати покаже. И тако стижемо у центар Србије, град Крагујевац.

Нисмо потпуни   “странци“у Крагујевцу,јер смо осамдесетих и деведесетих година били  посетиоци и гости Владике Саве, некада нашег владике ( Источно-американски и канадски 1967-1977 ) а потом владикешумадијског(1977- 2001). И после његове  преране смрти посетили смо пар пута његов гроб у Саборној  “новој”цркви.  По договору,сретамо се са оцем Савом,сада  свештеником “старе цркве”  (Св. Тројице) у Крагујевцу,и архијерејским намесником лепеничким и левачким. Нова црква,дивно живописана у време Владике Саве,и потпуно обновљенау време  садашњег Владике Јована (у цркви су гробови  првог Владике Валеријана и другог Владике Саве) чувена је по свом иконостасу који је дело руских уметника-емиграната дошлих у Србију после  совјетске револуције. Дуборез је рад официра Александра Редкина, док је иконе  урадио познати руски сликар Андреј Биценко (1886-1985).Иконостас је постављен и освећен 22.марта 1927.године.

Обрадовао нас је овај мали детаљ  – “руски“ иконостас у центру Србије! Заиста смо свој на своме! После обиласка  града и његових знаменитости, великог градског Крста на улазу у град, “старе цркве”и зграде првог парламента Србије,где је  1835.године донесен први, “Сретењски“ устав тек делимично слободне Србије, зграду нове Богословије и цркву Св.Јована Златоустог,спомен храм Светих Новомученика Крагујевачких у спомен парку Шумарице (са чувеним римским пет “ V“у спомен   ученика  гимназије стрељаних 21.октобра 1941.године од стране окупатора),нови храм Светог Великомученика Димитрија,као и такође нови, ретко складни храм Св. Саве Српског. Велики град Крагујевац је пун прелепих нових цркви у сваком делу града. После обиласка града и његових знаменитости – а њих је много – посета и пријем кодВладике Јована у новом владичанском двору је била круна наше посете граду на реци Лепеници. И просто је невероватно да је овде у кабинету драгог нам домаћина наша  ћерка Саша скоро узвикнула: “Преосвећени Владико ми смо се срели у нашој најстаријој цркви  Св. Сава у Џаксону, Калифорнији,  јула 1997, Ви сте тамо служили.” Јесте,одговара Владика Јован! И  блиска веза, контакт је спонтано створен. Кратка,куртоазна, да не кажем посета “реда ради”се претворила у  пријатну измену новости са погледима на прошло иза нас и ново пред нама. Подсетих Владику на крај јуна 1989.године када смо, после  косовске  прославе,у пролазу, посетили манастир Студеницу,где је он тада био игуман. Са пуно стрпљења и,наравно,знања он нас је тада провео кроз манастир и показао нам  све знаменитости, драгоцености и лепоте овог дивног немањићког здања.Још једном се захвалих за његово стрпљење са нама, путницима у пролазу којима се журило за Београд. Ретка је привилегија  провести време и потом се сликати са драгим  и љубазним  домаћином Владиком Јованом. Приђосмо за благослов,и на велико  изненађење, као стари посетиоци гроба Владике Саве,примисмо из руку Преосвећеног Владике Јована тек  издату од стране   “Каленића“  спомен књигу “Споменица на десетогодишњицу упокојења Др. Саве Вуковића,Епископа Шумадијског“,  тј.његовеизабране богословско-историјске радове. Од проте Саве Арсенијевића добисмо његову књигу “Споменица Епархије Шумадијске” издату 2009. Још једном хвала дародавцима. Пуни унутрашње топлоте и   душевног ентузијазма опраштамо се се од Владике Јована, проте Саве Арсенијевића и града Крагујевца,са надом на бар још један сусрет,“ако Бог да“, у родном крају, у земљи Србији.

Последњих неколико дана наше посете Србији  посветисмо Београду и Земуну, пријатељима и родбини. Били смо на литургији у централној земунској цркви Рођења Пресвете Богородице. Служио је прота Божо Бакајлић, настајатељ храма и угледна личност у граду. Драги прота је,сада већ далеких осамдесетих година прошлог века,био наш епархијски ђакон а потом јереј и свештеник у Виндзору. На наше пријатно изненађење,он нас је на крају литургије,приликом примања нафоре,представио целој цркви са:“Браћо и сестре,хоћу да вам представим моје бивше парохијане из Канаде!“.Од  срца хвала оцу Божи и за објаву у цркви,као и њему и протиници Борки за пријем у њиховом гостопримљивом дому. Сасвим случајно приликом посете горњоградској земунској цркви Свете Тројице сретосмо се са оцем Радмилом Гардовићем,некада исто нашимсвештеником  (Отава и Киченер, ако се  не варам).И опет братски загрљај и радост сусрета. Сви смо део велике породице – наше Цркве. Држимо се наше  Српске православне цркве и наше Патријаршије и у  “крају” - широм српских земаља,и овде у расејању. Са нашом Црквом смо увек код куће и са својима!

Завршићу  успомене и утиске из родног краја са малим  апелом:  Кад год посетите родни крај,у било ком делу наше земље где Срби живе,и где постоје наше цркве,обавезно их посетите.Нађите времена и за посете нашим гробљима - то су највећи наши градови. Наше цркве, манастири и гробља,поред других споменика и зграда,су потврда наше вере и наше културе. Они су потврда да је наша Црква била и да ће увек бити део нас- будимо зато и ми безрезервно део Ње.

Никола Алексејченко

Торонто

Ђурђиц, 16. новембар 2011