"Evo
stana Bozjeg medju ljudima, i On ce ziveti s njima, i ubrisacu svaku suzu iz
ociju njihovih i smrti vise nece biti, jer prvo prodje" (Otkr.
21,1-4)
Jevandjelje koje
smo danas culi, govori kako je Gospod Isus Hristos vaskrsao umrlog jedinca, sina
jedne udovice u gradu Nainu. Dakle, i tema danasnje besede je smrt i vaskrsenje.
Ma koliko mi to ne
zeleli, ne mozemo a da ne prihvatimo smrt, pojavu koja je rasprostranjena kao ni
jedna druga pojava na ovome svetu. Isti je odnos kada govorimo i o zivotu, za
koji nas niko nije pitao da li ga zelimo kada smo rodjenjem dolazili na ovaj
svet. Tako onda i svaka nasa eventualna pobuna, protiv ove dve istine koje nas
okruzuju, ne moze odagnati misao: sta biva sa covekom posle smrti?
Umiru ljudi
svakodnevno, nestaju iz naseg zivota, odlaze stari, mladi, u ratu i u miru,
umiru nerodjeni, takodje i oni optereceni bolestima, svi nekuda odlaze.
Postavlja se i namece pitanje, kuda? Pre rodjenja nas nije bilo, kao da smo
prizvani nekom silom iz nebica u zivot. Onda nas nece ni posle smrti biti, znaci
iz zivota odlazimo u neko nepostojanje. Tako govore samo oni koji veruju u
materijalni svet, tako zive, tako i uce. Dalje kazu, da zele da se produze, kroz
svoja dela, svoju decu? Da li moze da nas zadovolji i utesi ovakvo objasnjenje?
Sta ce biti sa onima koji nemaju decu? Jednoga dana u secanju onih koji su nas
poznavali nestace i nasa dela, umrece jednoga dana i nasa deca, i njihova, i
tako dalje. To znaci, bili smo nekada na zemlji, koliko smo ziveli i kako smo
ziveli, produzili se kroz dela i decu, ali je to ipak nestalo. Bilo je, pa nema
vise. Mozemo li videti neki smisao u tome, neku svetlost i neku nadu, ili utehu?
Ne, ni najmanje.
Drugi pak govore da
se smrcu sve ne zavrsava, ali je tu toliko razlicitih i suprotnih ucenja, da se
covek pita sta je od toga tacno i da li covek svojim ogranicenim razumom moze
uopste i saznati tu najvecu tajnu naseg zivota.
Na nasu srecu,
spasonosni odgovor na sva ova pitanja postoji, a daje nam ga onaj koji je sam
zivot i izvor njegov. On je Stvoritelj svega vidljivog i nevidljivog i nas
ljudi, jedinih razumnih bica ovde na zemlji, koji pored tela imaju i dusu. On
nas je stvorio po oblicju svom, da vecno zivimo u zajednici sa Njim. Ali
praroditeljskim grehom i izlaskom iz Raja, covek je odvojen od izvora zivota i
od tada postao je smrtan. Smrtan samo telom ali ne i dusom. Covekova priroda je
padom u greh zatamnila prvobitni Bozji lik u sebi. Zato i Bog u drugom licu
Svete Trojice, Gospodu Isusu Hristu, uzima covecansku prirodu, prvo da bi je
ocistio od greha, i "preuzeo
na sebe" (Pr.
Jovan. 3,5), ali da
bi i povratio dostojanstvo, koje je covek zadobio u Raju.
Jer mi na ovaj svet
nismo samo dosli da bismo jeli i pili, vec da svojim celokupnim zivotom, ziveci
po zakonu i zapovestima Bozjim, zadobijemo vecni zivot i da posle smrti nasoj
dusi nadjemo pokoj i mesto, sto joj i pripada u zajednici sa Bogom, i da time
opravdamo razloge, radi kojih nas je Bog i poslao na zemlju.
Osnovni uslov za to
je da poverujemo u Boga, da se krstimo u ime Oca i Sina i Duha Svetoga i tako
postanemo clanovi Crkve Hristove. Ako posle krstenja i padnemo u greh, sve to
ispovedamo, trudeci se da greh kasnije ne ponavljamo, da bismo se, kao vrhunac
ovozemaljskog zivota, sjedinili sa Bogom, Gospodom Isusom Hristom, kroz
Pricesce, Telom i Krvlju Njegovom, radi oprostaja grehova i za zivot vecni.
Navrsilo se 2000
godina, od kada Crkva Hristova kao brizna Mati spasava od vecne smrti svoje
clanove, one koji za time imaju zelju. Priprema ih Crkva da poveruju, a zatim,
Krstenjem, Ispovescu i Pricescem i ostalim svetim Tajnama, i za dostojan odlazak
iz ovog zivota. A dusa ako ode nekrstena i nepokajana, i ovaj zivot napusti
opterecena grehovima, bice, na zalost, daleko od Boga. Ako se covek za zivota
nije kajao za ucinjene grehe, ako je ziveo nemarno, ne misleci da ce jednoga
dana i umreti, a jos ni dobrih dela nije cinio, ne mozemo ni zamisliti koliko ta
dusa strada. Kada bismo to znali, istoga casa bismo izmenili nas zivot i proveli
ga do kraja u istinskom pokajanju i smirenju.
Nasi stari su
poznavali svoju veru pradedovsku, svoju veru Pravoslavnu, pa su se tokom celog
zivota, a narocito na samrtnom casu, istinski i duboko kajali za svoje grehe,
ispovedali ih, a onda se pricescivali, sa iskrenom nadom da ce "dobar
odgovor za dusu svoju dati"
i otici u Carstvo Bozje.
Nemojte misliti da
je to neka tradicija, neki narodni folklor, koji vise nema smisla u ovom novom
vremenu. Ne, nikako. Ako se zivi modernije, savremenije, sa visokim standardom,
to ne znaci da je smisao i krajnji cilj zivota izmenjen. Zato se pokajmo, dok
jos ima vremena, jer nikada ne znamo kada cemo otici iz ovog zivota. I sva
stradanja ovog sveta, tesno su vezana za nepokajanje i nenapustanje greha i
porocnog zivota. Ako je nekoga od nasih bliznjih smrt preduhitrila i nije se
pokajao, nasa je duznost da se molimo za spas dusa njihovih. One treba da budu
neprestane. Ne treba ni leci ni ustati dok se ne pomolimo za nase umrle. Paliti
svece, kandila, drzati pomene, parastose, ciniti milostinju, sve su to nacini da
se stanje duse promeni na bolje. Mozda ona vapi za pomoc a nje niodkuda. Ali to
ne znaci da mozemo umreti i nepokajani, pa ce se neko drugi moliti za nas. A sta
ako se ne budu molili? Ako budu bili nemarni, kao sto smo i mi ponekad? Svakako
najvecu snagu i delotvornost, imaju licno pokajanje i molitva, jos dok smo ovde,
na zemlji. Mi ne molimo da izbegnemo smrt, vec da ona bude hriscanska, bez bola,
nepostidana i mirna. A po opstem vaskrsenju, prilikom Drugog dolaska Gospoda
Isusa Hrista, telo svakoga dobice novi oblik i nacin zivota, "slican
onome kakav imaju andjeli Bozji, a ne onakav kakav je bio pre smrti"
(Lk.20,36.).
To isto potvrdjuje sveti apostol Pavle kada kaze: "seje
se telo telesno a ustaje telo duhovno"
(Pr. Kor. 15, 44.).
To je i sva nasa uteha i nada. To je i Gospod Isus Hristos potvrdio svojim
svetlim Vaskrsenjem i Vaznesenjem, a jedini je i rekao: "Ja
sam put, istina i zivot; ko veruje u Mene i ako umre zivece"
(Jn. 11,25).
Treba li nam bolje garancije od ove, ima li boljeg resenja od ovoga? Jer ako bi
se sve zavrsavalo grobom, a ako znamo da je Bog apsolutna ljubav, cemu onda
postojanje coveka, ako ga Bog nije stvorio za vecni zivot? Jer muka, patnja, bol
i na kraju, ako nema vecne nagrade, stavljaju u sumnju vrednosti kao sto su
postenje, cast, plemenitost, ljubav i ostale vrline. Ta teza je neodrziva ako
znamo "da je
Bog tako zavoleo svet da je poslao i Sina svoga jedinorodnoga, da svaki koji
poveruje ne propadne vec da ima zivot vecni".
Amin.
Savo
M. Arsenijevic
|
