Stigli smo do poslednjeg dana pred sveti Vaskrsnji post, kojeg mozemo pozdraviti divnom himnom siropusne srede:

  Jedno od najopasnijih zala koje zelimo da istaknemo ovom prilikom je licemerstvo - dvolicnost, lazno prijateljstvo, lazna poboznost, lazno dobrocinstvo, lazno svedocanstvo - ukratko, zla i zavere "koje najvise mrzi Gospod".

  Istorija covecanstva je puna neverstava, laznih poljubaca i pritvornog smeskanja. Poznat nam je slucaj klanjanja Kasija Bruta Julijanu Cezaru, a da ne govorimo o poljupcu Jude Iskariotskog ili o izdaji Vuka Brankovica na Kosovu Polju.

  Uceni fariseji starih Jevreja bili su poznati najvise po svojoj dvolicnosti; dvolicnost je po njima i nazvana farisejstvo. Zeleci da narod o njim ima "lepo misljenje", oni su se "molili Bogu po ulicama a milostinju su cinili javno da bi ih ljudi videli i hvalili. Nosili su velike rukave i duge brade, te tako izgledahu dostojanstveni i mudri". Lica fariseja bila su zabrinuta i bleda od dugog posta, a pogled im je izrazavao ljubav. Zato se nije ni cuditi sto je Spasitelj kritikovao farisejstvo i svako dvolicje, tim pre sto su takvi ljudi zapostavljali ono sto je preteznije u zakonu: pravdu, milost i veru. I tako, dok su se spolja pokazivali pravedni, iznutra behu puni licemerja i bezakonja (Mt. 23: 23, 27, 38).

  Dvolicnost, kao maska kojoj je cilj da prikrije unutrasnje sadrzaje duse, predstavlja citav splet grehova. Posto licemer uvek glumi neku vrlinu, potrebno je dosta truda da bi se prozrelo u njegovu dusu. Zato je licemerje antihristovska pojava: samo Antihrist ce se drznuti da uzme na se najsvetiji izgled Gospoda Hrista, da se pokaze kao dobar i sveti izdajuci se za spasitelja roda ljudskog, dok u dusi zna samo za mrznju. Svaki licemer je neposredni saradnik djavola, najvece varalice, koji se svakodnevno maskira na razne nacine - pod ruhom humanosti, savremenosti, cak i jevandjelske cednosti.

  Kako se boriti protiv licemerstva? Nezlobivoscu duse i, pre svega, prastanjem. Kad govorimo o oruzju prastanja onda imamo u vidu Hristovu pricu o Carstvu nebeskom i o "covjeku caru koji htjede da se proracuna sa slugama svojim", i to specijalno sa zlim slugom (Mt. 18: 23-35). Hristova Crkva propoveda jevandjelje o prastanju iz ovoga razloga: Kad je Hristos umirao na Krstu, On se i u samrtnim mukama trudio da bude od koristi ljudima. Izdisuci, izrekao je jednu od najvecih pouka koju je dao covecjem rodu: "Oce, oprosti im, jer ne znaju sta rade".

  Zasto bas ovu pouku o prastanju da ponovi Gospod na Krstu, pita se vladika Nikolaj, i odgovora: "Nesumnjivo zato, sto je narocito hteo, da se ova pouka zapamti i ispuni". Svojim primerom Gospod Isus Hristos je "zapecatio Svoje Jevandjelje". Pokazao je da bez prastanja "niti carevi mogu carevati, ni sudije suditi, ni mudraci mudrovati, ni ucitelji uciti, ni bogatasi i siromasi ziveti zivotom covecanskim a ne skotskim, ni plahi reformatori i bundzije sto korisno uciniti". Pokazao je da "bez prastanja ljudi ne mogu Njegovo Jevandjelje ni razumeti niti - jos manje - ispuniti. S recima o pokajanju Gospod je poceo Svoju nauku, a s recima prastanja zavrsio je. Pokajanje je seme, oprastanje je plod. Nikakvu hvalu nema seme koje ne donosi ploda. Nikakvo pokajanje nema vrednosti bez oprastanja" (Omilije, str. 212-213).

  S punim pravom tvrdi vladika Nikolaj da bi ljudsko drustvo bez oprastanja bilo tek jedan zverinjak usred prirodnog zverinjaka, a svi ljudski zakoni na zemlji nepodnosljivi lanci. Bez prastanja, majka se ne bi mogla nazvati majkom, i brat bratom, i prijatelj prijateljem. Bez prastanja hriscanin se ne bi mogao nazvati hriscaninom: "Da ne postoje reci: oprosti mi! i: neka ti je prosto! ljudski zivot bio bi savrseno nepodnosljiv".

  Imajmo, zato, ove reci na umu, sada kada ulazimo u Veliki post, i vazda dok se Gospodu Bogu molimo da spasi, blagoslovi i pomiluje nas gresne. Amin.

protojerej Stevan Stojsavljevic,
paroh istocnohamiltonski