Prica o bogatasu i Lazaru

  Covek je stvorenje savrsenog Tvorca - Boga. Bog je u coveku najtesnje, na tajanstven nacin, ujedinio i povezao dva sveta: materijalni i duhovni. Covek je samom svojom pojavom pozvan da zivi i radi tako da njegov zivot i rad cine sve boljim. Kako se zivot licnosti covekove ne zavrsava grobom, on prelazi u visi plan egzistencije i nastavlja se u nista manjoj realnosti. On prolazi kroz ovaj svet, putujuci u jedan drugi, dalji, savrseniji, beskonacni.

  Hristos nam je postavio ideal kome treba da stremimo i ceo nas zivot da mu bude usmeren. To je Njegovo Carstvo nebesko, koje pocinje jos ovde, u carstvu zemaljskom: "Carstvo nebesko je unutra u vama" (Lk. 17, 21). Ovo govori sam Car Carstva nebeskog - Hristos, posto je dosao na zemlju i doneo to Carstvo sa Sobom, uselivsi se u telo ljudsko i unevsi tako to Carstvo u coveka. To Carstvo postaje svojima nasih dusa, jos ovde na zemlji, a zagrobni svet je samo produzetak na zemlji zapocete linije zivota koja ide u beskraj, u vecnost.

  Cesto u zivotu ljudi sa ljudima neljudski postupaju. A valja znati da, posto duhovni zivot nadzivljuje telesni, zivot na nebesima zavisi od konacnog zivota na zemlji. Kratki zemaljski zivot covekov samo je uvod u beskonacni zivot duhovni. I kao sto reka zavisi od svog izvora, knjizevno delo od uvoda, tako i duhovni zivot zavisi od telesnog.

  Kroz danasnje procitano jevandjelje, koje nam govori o bogatasu i Lazaru, Gospod Isus Hristos nam je na konkretan nacin predstavio realnost postojanja zagrobnog zivota, i - koliko je to nama shvatljivo - obznanio nam njegovu tajnu. Zagrobni zivot, od Hrista na ovamo, nije vise tajna u onoj meri u kojoj je bio pre Njega. Hristos je jedini razresitelj vekovima uvezivanog i umotavanog spleta najsuptilnijih pitanja stalno nemirnog i silno ljubopitljivog ljudskog duha. On je jedini dao odgovor na mnoga pitanja i potpitanja zagrobnog zivota. Hoce li covek usvojiti Hristove resenje tih vekovnih zagonetki - to je stvar samo covekove slobodne volje, i nicija vise. Jedino od nje zavisi covekovo pristupanje ozbiljnom problemu zivota i njegovom shvatanju.

  Na samom primeru ove jevandjelske price pokazuje se kako je nevaspitana i nekultivisana slobodna volja bogataseva naopako shvatila zadatak zivota (onako kako joj je odgovaralo), i kako ga je naopako i resila. Hristos nam nije kazao da je bogatas zasluzio kaznu zato sto je bio bogat, nego zbog njegovog odnosa prema tom svom bogatstvu. Bog coveka nagradjuje dobrom, da njime zasluzi jos vece dobro. Sveti Jovan Zlatousti kaze: "Kao sto ni vino nije zlo, nego je pijanstvo zlo, tako isto ni bogatstvo nije zlo, vec zudnja za bogatstvom i srebroljubljem".

  Materijalno bogatstvo je slicno nekom leku. Upotrebimo li lek pravilno, sacuvali smo zdravlje i produzili smo dane ovozemaljskog zivota; upotrebimo li ga nepravilno, izgubili smo zdravlje i prekratili zivot. Isto tako, ako nam smisao zivota bude ugrozen, ili cak srusen, ako zaboravimo na svoje nebesko poreklo i na svoj nebesko poziv na svetost, ako se, dakle, uprlja slika Bozja u sebi, ceka nas kazna kao i nerazumnog bogatasa iz jevandjelske price. Ne zaboravimo da covek u zagrobni zivot nece poneti nista od svoga imanja. Tamo ga nece pitati: sta je imao i u kojim je bankama cuvao svoju imovinu. Tamo ce ga pitati da li je bio pravi hriscanin; da li je bezosecajno ziveo samo za sebe ili je, pak, u licima siromaha i stradalnika video svoju malu bracu i pomagao im.

  Nama je dat razum da pomocu njega regulisemo nas odnos prema dobru kojim raspolazemo u ovome svetu. Iz primera bogatasa vidimo da za resavanje dalekovidnih pitanja nije sposoban razum izolovan od Boga, takav koji nije u kontaktu sa Njim. Zato je nas zadatak, u prvom redu, da se priblizimo Bogu, kako bi se i On priblizio nama. I tek tada cemo shvatiti smisao zivota - kako ovde na zemlji, tako i posle njega. Neka niko, bio bogat ili siromasan, ne zaboravi da se zivot covekov ne zavrsava grobom. Dok jos nije kasno, zamislimo se, vec sada, na ovom prolaznom svetu, nad svojom buducnoscu koja pripada vecnosti i proteze se u nedogled. Zamislimo se nad posledicama koje nas mogu muciti kroz celu vecnost. Setimo se, na primer, nekog od najtezih trenutaka svog zivota, pa pomislimo da se taj trenutak protezao sve do danasnjeg dana. Pa i takva muka, ma koliko duga bila po trajanju, samo je trenutak vecnosti. Sta, onda, mozemo ocekivati ako nas takva muka ceka i saceka sa one strane groba i to bude trajalo kroz vecnost?

  Dok jos ima vremena i dok jos svetluca plamicak naseg zivota ovde, na zemlji - kajmo se. Kajmo se i menjajmo se. Menjajmo sve sto je gresno - svetim; vremensko - vecnim; konacno - beskonacnim; trenutna zadovoljstva - vecnim zadovoljstvima; zemaljska blaga - nebeskim i vecnim blagom. Jedino tako cemo imati pravilan stav prema svemu i zauzeti pravilno mesto u vecnosti. Jedino tako cemo razluciti sredstvo od cilja. A radi viseg cilja, onog koji nam je pokazao vaskrsli Hristos, i prohodimo kroz ovaj svet izmesane i razasute zuci i meda, shvatamo i saznajemo da je to Lazarevo obitavaliste.

  Moramo biti svesni tragedije vecnoga ropstva da bi je se klonili. A jos vise moramo stremiti svome cilju kome smo pozvani pozivom na svetost. Kada god shvatimo i pomognemo unesrecenog coveka, dolili smo kap mirisnog ulja koje gori pred Bozjom ikonom, i svakim takvim postupkom sve smo blizi zivotnom cilju vecnosti.

  Zato molimo Boga da nam da srce milostivog bogatasa, a trpljenje i krotkost Lazarevu. Ni Lazar se u svojoj veri nije prevario, jer nam to, danas i uvek, svedoci rec Bozja: "A kad umre siromah, odnesose ga andjeli u narucje Avramovo; a umre i bogati, i zakopase ga" (Lk. 16, 22). Amin.

Savo M. Arsenijevic