Ovaj citat je uzet iz Starog zaveta a odnosi se na vreme kada je izabrani narod, po ko zna koji put, odstupio od Boga, a On ne zeleci vise da ga drasticno kaznjava kao u Nojevo vreme potopom, ili kao sto kazni stanovnike Sodoma i Gomora ognjem, odluci se na najvise sto je mogao da pruzi rodu ljudskom: odluci da posalje svoja jedinorodnog Sina, Isusa Hrista u svet, "da svako ko uzveruje u Njega – spase se".

  Ucini tako Gospod Bog sazaljevajuci palog i grehom obremenjenog coveka i kroz nauku svoga Sina -  hriscanstvo, usavrsi coveka i dade mu vlast i nad prirodnim zakonima koje je On postavio. Ali ogrehovljeni covek zloupotrebi svoj intelekt, izneveri Boga i okrenu datu mu od Boga moc na svoje samounistenje. Uzdignu se savremeni covek svojim umom  te ukroti mnoge prirodne sile i okrenu ih sebi, prvo na korist a onda na stetu i unistenje. Bog mu dade da se "radja i mnozi na zemlji i vlada njome i da bude gospodar od svega sto se mice na zemlji" (I Moj. 28). Ali coveku opet malo, pa osetivsi da je preterao u mnogim stvarima na Zemlji, zagadjujuci je i ugrozavajuci  opstanak "svega sto se mice po zemlji", poce da istrazuje kosmos i planete u njemu ne bi li tamo nasao spas.

  Lici mi to na gradjenje kule Vavilonske i bezanje od stvarnosti od koje se ne moze pobeci. U to se svakodnevno uveravamo. Kazu da nas je trenutno na ovoj planeti 6,2 milijarde a da ce za samo 50 godina biti 9 milijardi ljudi. Istovremeno saznajemo da se svake godine od zagadjenosti ili zbog nedostatka vode umire nekoliko miliona ljudi na zemlji. Svakodnevno nas informisu kako je zbog ove ili one zarazne boleseti spaljeno na hiljade krava, ovaca, svinja…; kako ne valja jesti ovo uvezeno povrce ili one sokove,  i tako redom.

  Sta se to dogadja na samom pocetku treceg milenijuma koji je trebalo da nam donese toliko obecavano i ocekivano blagostanje? Bar tako su nam mocnici, koji kreiraju ekonomiju i politiku na ovoj planeti,  obecavali. Pitanje se namece samo po sebi: kako preziveti ovo nase vreme? Na jednom sastanku eminentnih naucnika predlozeno je da se obrazuje jedna nova grana nauke, koja bi se bavila iskljucivo istrazivenajem nacina kako da savremeni covek prezivi krize ovog vremana?

  Pitanje ni malo bezazleno jer se tice opstanka coveka na zemlji – "biti il’ ne biti!". Naucnici ce svakako u svojim umovanjima osvetliti mnogobrojne uzroke i verovatno ukazati na moguce posledice, ali da li ce iznaci prava resenja? Ja nisam naucnik pa ne mogu sa tog aspekta da se ukljucim u donosenje zakljucaka. Ali kao teolog iznecu ono sto uci Crkva bazirajuci svoje ucenje na Svetom pismu, koje jesno kaze sledece: sve nedace ovoga sveta dolaze kao posledica zla odnosno greha koje ljudi cine i time stvaraju krizu opstanka citavog covecanstva. Kao posledica moralne i duhovne krize medju ljudima dosla je i kriza u celokupnoj prirodi na zemlji. "A zemlja se pokvari pred Bogom i napuni se zemlja bezakonja" (I Moj. 6,11).

  Sta da kazemo o nasem vremenu? Mnogi ljudi se pitaju: kako da se prezivi? Kako imati nadu u neke bolje dane posle toliko: ratova, nesloga, zatrovanosti prirode, posle toliko novih i opasnih bolesti, trovanja drogom, obmanjivanja internetom, posle tolikih zlocina, ubistava, samoubistava i drugog? Hriscanstvo nije nihilisticka religija niti ono zagovara pesimizam. Hriscanstvo je REALNOST sa verom i nadom u spasenje sveta preko pobede nad djavolom i njegovim silama u svetu. Mi nismo pesimisti – zloslutnici i mi svoju veru u spasenje i vecni zivot upravo treba da manifestujemo tako sto cemo se dobrim delima odupremo zlu u svetu.

  Mozda vam se to cini besmislenim ili se pitate kako je to moguce danas? Posluzicu se primerima da bih potkrepio istinu da dobro mora trijumfovati nad zlom u svetu. Navescu prvo primer iz istorije jevrejskog naroda kome se cinilo da mu nema spasa iz egipatskog ropstva. Ali Gospod Bog je odredio mladog i odanog Mojsija za vodju izrailjskog naroda i zapovedio mu da izvede Izrailjce iz Egipta. Kada je Bog saopstio Mojsiju tu odluku, Mojsije Ga je upitao: "Ko sam ja da idem k Faraonu da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira". A Bog mu rece: "Ja cu biti sa tobom!" (V Moj. 34, 10). I zaista Bog je bio sa Mojsijem i Izrailjem i izbavio je Jevreje iz Misira.

  Nas "Srpski Mojsije" – Sv. Sava - ucinio je nesto slicno sa nasim narodom. Uz Boziju pomoc, uveo je srpski narod u red civilizovanih naroda putem: kulturnog, duhovnog, prosvetnog i istorijskog preporoda.

  Mogao bih navesti mnogo primera koje bi potvrdile pravilo da dobro na kraju tijumfuje nad zlom, ali ne zeleci da vam oduzimam vreme, posluzicu se jednim citatom po Mateju koji u jednoj recenici sadrzi nacelo hriscanskog morala savremeno za sve ljude i sva vremena. Ono glasi: "Sve dakle sto hocete da cine vama ljudi, cinite i vi njima: jer je to Zakon i proroci" (Mat. 7, 12). Zaista, kako Hristos kaze, tu su sadrzane sve prorocke poruke i jevandjelske nauke.

  Cime mi to onda mozemo pobediti zlo ovoga sveta? Odgovor se namece sam po sebi: licnim primerom cineci dobra dela, imajuci za svoj uzor Gospoda Isusa Hrista. On je svoje ucenje potkrepljivao delima: lececi bolesnike, vaskrsavajuci mrtve, vracajuci vid slepima... I naravno – svojim primerom. Zato je i mogao da kaze: "ako meni ne verujete, delima mojim verujte"! Mozemo li mi izaci pred ljude a narocito pred pred svoju decu sa ovim recima? Trebalo bi da mozemo, ali ako ne mozemo i ne smemo, onda brzo menjajmo svoje lose navike i licemerje. I posebno pred  svoju decu izadjimo preporodjeni pokajanjem u ove dane Velikog posta i uverimo ih svojim primerom da vera i dobra dela nikada ne zastarevaju, nikada ne prolaze.

  Mi, vasi svestenici, pokusavamo da iznadjemo resenje kako da vasu decu i unucad privolimo Crkvi, kako da i njih bude veceras ovde na molitvi bar koliko je i nas starijih. I na  nasim sastancima i skupstinama u okviru Misionarskog odbora donosimo zakljucke  i resenja kako da se priblizimo mladima, kako da ih privucemo veri pravoslavnoj. Probali smo dosta toga  i probacemo jos. Ali znajte jedno: nista mi svestenici ne mozemo posebno uciniti na tom planu ako nemamo podrsku roditelja! Samo roditelji svojim primerom mogu uticati  na decu kada je vera u pitanju. Ne vrede mnogo reci ako nisu potkrepljene primerom. U to nas uverava i sv. Apostol Jakov kada kaze: "Vera bez dela je mrtva!" (Jak. 2, 20). Naprimer, da li ce deca jednog svestenika upraznjavati post na koji svestenik poziva vernike svoje crkve, ako on sam taj isti post ne upraznjava na ocigled svoje dece? Sigurno je da nece. Isto tako, ako neki od vas govore svojoj deci da treba da idu u crkvu a sami ne idu ili govore pred decom kako se u crkvi stalno nesto trazi, zabranjuje, i kako ne vole svestenika zbog ovoga ili onoga, ili ne vole nekoga od upravnika i sl. - kako onda mozemo ocekivati da ta deca dolaze sa zadovoljstvom u crkvu? Dakle, moramo poci samo od sebe i svojim primerom pokazati da nam je nasa crkva nesto najdragocenije i da nam je nasa vera nesto najsvetije u zivotu. Samo tako, samo svojim primerom, mozemo privoleti nase mlade da nas slede i da nastave tamo gde cemo mi stati.

  U ove dane Casnog posta ja nemam drugu poruku sem da vam svima zazelim da istrajete u svim iskusenjima koje zivot sobom nosi i da ostenete jaki u veri izdajuci se u naseg Gospoda cije svetlo vaskrsenje sa nestrpljenjem ocekujemo.

Protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,
paroh zapadnohamiltonski

Beseda na Velikoposnom vecernjem bogosluzenju, u Kiceneru, 11. marta 2001.