Ovo su prve reci koje Hristos upucuje svojim sledbenicima. Jer, ukoliko nema pokajanja, nema ni oblacenja u novog coveka. Pokajanje je zato dar Boziji kojim su ljudi darivani kako bi se njime spasli u moru svetskih zala. Otud se Gospod ne ljuti toliko na ljude sto po nemoci svoje prirode padaju u greh, koliko sto ne koriste ovaj dar koji im je dat zarad spasenja njihovog.

  Kao sveznajuci, Gospod je znao da ce pojedini clanovi Crkve Njegove, zbog svoje ogrehovljene prirode i slabosti svoje volje, padati u greh i nakon Svete tajne krstenja i miropomazanja. Zato je i ustanovio Svetu tajnu pokajanja ili ispovesti, u kojoj se gresniku koji se kaje, nakon ispovedjenih grehova pred svestenikom i nevidljivo prisutnim Gospodom, gresi oprastaju a gresnik povraca u stanje blagodati. Ovu vlast oprastanja grehova Gospod je predao svojim apostolima, kada im je rekao: "Sto god svezete na zamlji, bice svezano i na nebu, i sto god razrezite na zemlji bice razreseno na nebu; Kojima oprostite grehe, oprostice im se". Apostoli su ovu vlast preneli na svoje naslednike, ovi opet na svoje, tako da tu vlast, datu od Gospoda, imaju danas svestenici Crkve Hristove.

  Gospod ne zeli smrt gresniku, nego da se gresnik pokaje i ziv bude. Zato je On i sisao na zemlju, uzeo telo ljudsko, i zrtvovao se da bi ljude spasao. Gospod jedva ceka i sa radoscu prima pokajanje svakog gresnika. Ali izgleda da smo mi vrlo malo svesni grehova svojih, da zaboravljamo reci Hristove: "Culi ste da je receno u Starom zavetu, ne cini preljube, a ja vam kazem, ako neko pogleda sa zeljom vec je ucinio preljubu". Jer od zelje sve i pocinje. Kako greh, tako i dobro delo. Prvo se javlja zelja pa tek na kraju sam cin. Sveti Jefrem kaze ovako u vezi sa pokajanjem: "Prije nego li covek dodje do vrata pokajanja Gospod mu ih otvara, prije nego li padne nicice Gospod mu pruza ruke milosrdja, prije nego li ispovedi grehe Bog daje oprostaj".

  Pokajanje je potrebno svakome. Posto niko do Gospoda nije bez greha, to je onda svima i pokajanje preko potrebno. Greh je bolest a pokajanje je lek - zato se i kaze da je svaka bolest i fizicka posledica greha nasih. Kao sto u svakoj bolesti ljudi traze leka, tako se i poslije svakog, i najsitnijeg, greha treba pokajati. Sveti oci, koji su ceo ovaj ljudski zivot idenja, posrtanja i padova opitno prosli i iskustveno doziveli, kazu: Ovaj zivot na zemlji je slican putovanju. Desi se da se covek na putu spalete i padne kada naidje na nezgodan a nepoznat teren, ali ustaje i ide dalje, ne sedi i ne ceka da se cudo desi kako bi on nastavio put. Isto tako trebamo ciniti i kada u greh upadnemo. Ne treba se valjati u grehu i ulaziti u jos veci nego se treba odmah kajati i moliti za oprostaj Gospoda. Sveti Jefrem Sirin daje divan savet: "Ako te rani strela lukavoga vraga, nimalo nemoj ocajavati; naprotiv, ma koliko ti bilo tesko, nemoj se predavati, ne priznaj da si pobedjen, nego ustani i bori se sa vragom. Cim ti pruzis ruke ka Gospodu i On ce te primiti i podici".

  Kod nas je, na zalost, vrlo slaba navika ispovedanja grehova. Ili navika, ili vera - bice da je jedno i drugo. Ispovest nije dovoljna ako samo kazete - da, gresio sam i kajem se. To je dobro, ali moramo i svaki pojedinacni greh da ispovedimo i kazemo, nema potrebe da se ustezemo, plasimo ili stidimo, kad vec o tome nismo razmisljali na vreme - dok smo cinili greh, ili, jos bolje, prije toga. Kada se ispovedate slobodno recite sve sto vas muci, bez straha da ce to neko saznati. Svestenici moraju sve to zadrzati u sebi. Oni koji su se ispovedali znaju i mogu da posvedoce da njihov greh nije iznet na videlo, niti su drugacije gledani zbog greha svoga. Neka nas Gospod prosvetli i da nam snage da se kajemo i ispovedamo, kako bi nam breme grehova nasih bilo sto lakse.

protonamesnik Dusan Gnjatic,
paroh londonski