Porodica se bitno razlikuje od svake druge ljudske zajednice. Covek ne moze da bira svoju porodicu: ne radja se od roditelja po svom izboru, niti u vremenu i mestu koje on moze da odredi. Sve to pripada, pre svega, volji Bozijoj, kao sto je bilo u pocetku sveta, kada je Bog stvorio prve ljude i ustanovio prvu porodicu.

  Grane i lisce na jednom drvetu zive zahvaljujuci stablu i njegovom korenu. Isto tako, i covek ima svoje porodicno stablo i koren. To je dugi niz nasih predaka cije osobine mi genetski nasledjujemo. Njima treba da zahvalimo za nase postojanje i istovremeno da im se oduzujemo neprekidnom vezom kroz molitve i uspomene.

  Jevandjelje po Mateju pocinje rodoslovom Gospoda Isusa Hrista, sina Davidova, sina Avramova… Taj odeljak se cita danas na Sv. liturgiji, cime Crkva naglasava duznost duhovne i molitvene veze izmedju predaka i potomaka, oceva i dece. U isto vreme, Crkva nas time opominje i na vaznost obaveza oceva i dece prema porodici. One su jednako vazne, bilo da je u porodici sreca ii nesreca, radost ili tuga, sloga ili nesloga, izobilje ili oskudica.

  U mnogim nasim manastirima, slikari su pored fresaka svetitelja i scena iz zivota Gospoda Hrista i Presvete Bogorodice, slikali i porodicno stablo (geneolosku lozu) Nemanjica. Isto tako, mnogi ljudi u svetu se ponose svojim porodicnim stablom i takmice se ko moze otici dalje u proslost i dokazati svoje poreklo. Na nesrecu, mi Srbi cesto ne znamo ni ko nam je bio cukundeda a kamoli da govorimo o precima od pre tri ili vise vekova.

  Mi imamo tu nesrecu da zivimo na balkanskoj vetrometini, gde smo stalno izlagani migracijama i pogromima, te cesto nismo mogli da sacuvamo ni glave na ramenu a kamoli knjige, porodicne zapise, letopise. Citao sam tu, skoro, kako je neki pedantni Belgijanac vodio brigu o drvecu u svom parku te je zapisivao cak i godinu kada je nekom drvetu odsekao granu na severnoj ili juznoj strani. Nas su stalno raseljavali ili smo bili primorani da bezimo ostavljajuci sve svoje blago, svoje kuce i ognjista, svoje zapise. Jedino sto nisu mogli da nam uniste to su vera i nasi lepi obicaji koji su verom inspirisani.

  Na danasnji dan bio je obicaj da deca "vezu" oceve, naravno simbolicno, nekom vrpcom, a oni su onda morali da daju otkup da bi ih deca oslobodila. To vezivanje oceva simbolicno predstavlja neraskidivu vezu dece i roditelja, ne samo fuzicku, vec jos vise duhovnu vezu, jer je svaki otac idol svoje dece u koga se ona zaklinju i u koga veruju. Verovatno se secate i vi svoga detinjstva, kada vas je neko od starije dece maltretirao ili udario, kako ste mu pretili recima: "Videcese ti od moga tate!"

  Oceva kuca je nezamenjiva zbog duhovne atmosfere i harmonije, koje se nigde van porodice ne mogu sresti. To je jednostavno vazno isto kao i vazduh koji udisemo i bez kojega ne mozemo. A najvazniji elemenat u stvaranju te porodicne atmosfere jeste LJUBAV. Zato ocev dom ne moze zameniti ni skola, ni sportski klub, niti disko-klub. Moze mlad covek naci zadovoljstvo i interes i na drugim stranama i sredinama, bez kojih se, kao sto je slucaj sa skolom, ne moze zamisliti zivot. Ali ocev dom ostaje nesto nezamenljivo, nesto sto oformljuje licnost i daje joj karakter, daje joj smisao za zivot i rad.

  Ziveci u teskim vremenima posle Drugog svetskog rata, mi Srbi smo nesto svojom voljom a nesto i silom, stvorili dve vrste emigracije: ekonomsku i politicku. Kobnija po nas bila je ona ekonomska, jer su ocevi, odlazeci za boljom zaradom u zemlje Zapadne Evrope, ostavljali decu ili sa mnajkom ili - ako je i majka posla sa ocem - sa starim roditeljima. Kada su dolazili kuci za bozicne praznike ili na godisnji odmor, roditelji su donosili pune automobile poklona deci i za trenutak su uspevali da ih usrece. Kada su ih posle nekoliko dana ponovo lisavali sebe, deca su ostajala tuzna, uplakana, mrzeci poklone koje su dobili.

  Mnogi brakovi nasih zlopatnika u tudjini - pratio sam to - raspali su se, a deca su ostala prepustena onemocalim dedama i bakama, ili, cesto, sama sebi. Novac koji su dobijali od oca iz belog sveta trosili su na pijancenja i zadovoljenje najnizih strasti. U skole nisu isli, postajali su ulicari i drustveni problem. Bili su puni domovi za maloletnike te unesrecene dece lisene ocinske ljubavi i brige. Nisu ta deca kriva a ne smemo ni roditelje tek tako osuditi. Zeleli su najbolje, ali nisu mogli, nisu bili duhovno uzrasli da shvate da LJUBAV ne moze nista da zameni. Da su svoju decu poveli sa sobom, kao sto je to ucinila politicka emigracija, kao sto ste vi ucinili, bilo bi manje trauma, bilo bi manje nesreca, manje razvedenih brakova, manje unesrecene dece.

  Nema tog blaga, nema te zarade koja moze da zameni toplinu porodicnog ognjista. Nema te marke i tog dolara koji mogu nadoknaditi vaspitni uticaj roditelja. Zato sv. Jovan Zlatousti lepo kaze: "Nije dobar samo onaj otac koji u znoju lica svoga ore duboke brazde u polju da bi nahranio svoju decu; dobar je otac koji takodje ore duboke brazde u dusama svoje dece." Te duhovne brazde je nemoguce zaorati bez stalnog ucesca u porodicnom zivotu i bez stvaranja tople domace atmosfere. A ona se stvara ljubavlju i bracnom slogom. Premudri Solomon, imajuci u vidu vaznost porodice u vaspitanju dece, kaze sledece: "Bolja je kora suvog hleba s mirom nego kuca puna izobilja sa svadjom".

  Kako roditelji mogu najbolje uticati na svoju decu? Primerom, pre svega. Nacelo hriscanskog morala sadrzano je u samo jednoj Hristovoj recenici: "Sve dakle sto hocete da cine ljudi vama, cinite i vi njima; jer je to zakon i proroci" (Mt. 7, 12). Tako je i srz hriscanskog vaspitanja dece ne da trazite od njih da budu ono sto vi niste postigli u zivotu, vec da budete vi sami onakvi kakva zelite da vasa deca budu.

  Nema uloge koja manje trpi licemerje i hipokriziju od uloge roditelja. Ovde nisu potrebne velike lekcije i velike reci. Primer je od presudnog znacaja, jer se u hriscanskom vaspitanju bez primera ne moze nista uciniti. Hriscanska vera mora da bude regulator porodicnog odnosa; ona mora da bude tako ubedljiva da i sami roditelji u ocima dece izgledaju da su deca Bozija. Uostalom, kako je Gospod Hristos usadio u srca verujucih hriscana svoju bozansku ljubav? Da li visokim filozofskim izlaganjem ili licnim primerom? Svakako da odgovor znate: licnim primerom. Zato je i mogao da kaze: ako meni ne verujete, delima mojim verujte.

  Mozemo li mi pred svoju decu izaci sa ovim recima? Trebalo bi da mozemo. A ako ne mozemo, onda brzo menjajmo svoje lose navike i licemerje, i pred svoju decu izadjimo sa verom i ljubavlju prema Bogu i prema bliznjima. Tako se jedino mozemo sjediniti sa svojom decom duhovno u krilu Oca nebeskog i Njegovog jedinog Sina i zivotvornog Duha, i ispunjeni duhovnom radoscu mozemo ponosno primiti cestitanja nase dece danasnjeg praznika hriscanskih oceva. Amin.

Protojerej-stavrofor Lazar Vukojev
paroh zapadnohamiltonski