U Vujaklijinom leksikonu nalazimo da rec "preobrazenje" znaci transfiguraciju, promenu oblika - stanja. Na danasnji dan Gospod Hristos se preobrazio pred svoja tri apostola: Petrom, Jakovom i Jovanom ovako: "I zasja se lice njegovo kao sunce i haljine njegove postadose bele kao sneg i ukazase im se Mojsije i Ilija, koji s njim govorahu". (Mt. 17, 2-4).

  Krstenje kojim se postaje clan Crkve Hristove, takodje predstavlja duhovni preobrazaj novokrstenoga, jer se njime oslobadja i praroditeljskog i svih grehova koje je ucinio do trenutka krstenja (ukoliko je u pitanju odrasla osoba). Dakle, svi mi krsteni doziveli smo preobrazenje, transfiguraciju.

  Ima ljudi koji od samog rodjenja nose u sebi nesto izrazito plemenito i dobro, to sto su poneli sa svoga krstenja i ostali u tome. Nazalost, mnogi to ne uspeju, pa se ponovo preobraze, ali ovoga puta na gore a ne na bolje. Tako onda mnogi od nas samo glume svoju "dobrotu" a u sustini su negativni. Medjutim, pre ili kasnije, uoci se razlika izmedju istinski dobrog i izvestacenog coveka.

  Kazu da je carica Savska, kada je ono bila dosla da iskusa mudrost Solomonovu, donela, izmedju mnogo dragocenosti, i saksije sa prirodnim i vestackim cvecem, trazeci od Solomona da pogodi koje je pravo. Solomon nije hteo da rizikuje jer je vestacko zista bilo majstorski napravljeno, nego je jednostavno naredio da se donese kosnica sa pcelama i da se stavi pored cveca. Pcele su samo omirisale vestacko ali su se zadrzale na prirodnom cvecu. Tako se relativno brzo uoci razlika izmedju vestacki i istinski dobrog coveka.

  No sama cinjenica da se mi obicno pravimo boljim nego sto jesmo, svedoci da mi zaista i zelimo da budemo bolji ali da nam to cesto ne polazi za rukom. Maksim Gorki u svojoj drami "Na dnu" govori kako je u jednom podrumu zivelo nekoliko propalih ljudi, odatih alkoholu i neradu. Svi su se uzajamno mrzeli, svadajli, tukli i tako moralno tonuli. Jednoga dana dosao je medju njih da zivi neki starac-hadzija, koji je u tu atmosferu mrznje i greha uneo svezinu dborote, cestitosti i gotovosti da im svima pomogne. Za svakog od njih imao je reci utehe i ohrabrenja, i ovi ljudi su ga slusali i trazili njegovo drustvo. Kada je starac otisao, govorili su o njemu sa simpatijama i zeleli da postanu makar slicni njemu, ali... Sve je ostalo samo na recima i zeljama. Nastavili su po starom i nije doslo do transfiguracije, do preobrazenja, do preporoda.

  Nije to slucaj samo sa propalim ljudima. Tesko je coveku uopste da se malo izdigne iznad sebe i da pocne da zivi jednim besprekornim zivotom. Jevandjelje tvrdi da je bez Bozije pomoci to uglavnom nemoguce: "Niko ne moze doci k meni, ako mu ne bude dano od Oca moga" (Jn. 6, 65). Potrebno je da nam Bog pomogne da dozivimo neposredni dodir s Njim, da dozivimo izvestan prelom u zivotu, preporod; da se, kako kaze Jevandjelje "nanovo rodimo" (Jn. 3, 3).

  Kako to biva? Obicno se covek pred tim muci sa sobom. Uvidja da njegov zivot nije onakav kakav bi trebalo da bude. Tesko mu je, trazi put, i obicno kad te dusevne muke dodju do vrhunca, Bog dolazi u pomoc, ozari dusu, razagna sav mrak i covek se radja za jedan novi zivot, zivot u duhu, zivot u Bogu.

  U zitiju starca Siluana citamo kako je on kao mladic dosao na Svetu Goru u manastir Sv. Pantelejmona, gde je otpoceo teski iskusenicki i monaski zivot ispunjen postom, molitvom, bogosluzenjem, bdenijem, citanje, radom, nespavanjem... Bio mu je odredjen tezak rad u vodenici. Prolazili su meseci a napretka u duhovnom zivotu nije bilo. Dusevne sile su malaksavale a raslo ocajanje. Jedne veceri je sedeo u svojoj celiji i razmisljajuci dosao do zakljucka da je Boga nemoguce umoliti. I kad je te veceri, u tom strasnom raspolozenju usao u crkvu, doziveo je ono isto sto i apostol Pavle pred Damaskom. Odjednom je osetio da je Bog tu prisutan i da se Duh Sveti uselio u njegovu dusu. Osetio je da mu je Bog sve oprostio i dozivljavao je veliku radost i veliki mir od tog pomirenja sa Bogom. Zapisao je sledece: "Sve je sada bilo lepo: i svet velicanstven, i ljudi prijatni, i priroda prekrasna, i telo nekako lakse. Dosao je nekako priliv snage, rec je Bozija radovala dusu, nocna bdenja u svetom hramu i duge molitve u celiji postale su sladosne. Od preobilja radosti dusa je zalila sve koji ne osecaju i ne dozivljavaju to isto i molila se za sav svet".

  Nesto se slicno dogodilo i francuskom velikom filozofu i piscu Paskalu. Umro mu je otac, sestra otisla u manastir, i on je ostao potpuno usamljen. Da bi se razonodio posecivao je salone u kojima se okupljalo sumnjivo drustvo, zabavljao se, slusao muziku... Brzo se zasitio svega i poceo je osecati gotovo nepodnosljivu odvratnost prema celom svetu. U dusi je osecao strahovitu prazninu, mucio se skoro godinu dana, molio se Bogu da ga izbavi, ali pomoci niotkuda i cinilo mu se da ga je i Bog zaboravio. I jedne novembarske noci, dok je citao Jevandjelje po Jovanu, dusu mu je iznenada ozarila bozanska blagodat i sva tama je odmah bila nestala. Drhtavom rukom, kratkim recenicama, belezio je staje tom prilikom osetio. Zapisao je: "Sigurnost... Osecanje. Radost. Mir... Zaborav sveta i svega, sem Boga... Radost, radost, radost, plac od radosti.... Potpuno i slatko odricanje...".

  Hartiju na kojoj je zapisao ove reci Paskal je usio u svoj kaput i uvek nosio sa sobom da bi se na tu noc ozarenja stalno podsecao. Naravno, sve to nije bilo vise potrebno. Sam taj dozivljaj je bio tako snazan da je potisnuo sve i stao u prvi plan u njegovoj dusi. Proziveo je izvesno vreme u manastiru, gde je ustajao na rana bogosluzenja, molio se, postio i osecao se kao da je na nebu. Zatim se vratio svom knjizevnom i naucnom radu i ceo zivot proziveo za Boga i za bliznje, kao neki svetitelj. Pisao je: "Zelim svima da osecaju ono sto ja osecam... U sve dane svoga zivota blagosiljam Iskupitelja koji mi je podario ove dane...".

  Nesto se slicno dogodilo i sa svetim apostolima prilikom Preobrazenja, zatim na dan Pedesetnice, sa sv. apostolom Pavlom pred Damaskom i sa tolikim drugim svetiteljima. Nesto je sasvim novo i neobicno, snazno i sveto, sislo u jednom trenutku na njihove duse i oni su se osetili preporodjeni za jedan novi zivot. Taj je sveti trenutak, taj je dodir sa Bogom, skrenuo citav njihov zivot jednim drugim putem; putem dobra, pravde, herojstva, duhovne radosti. To blagodatno rodjenje je neophodno za duhovni zivot. Od njega sve pocinje i bez njega se u toj oblasti skoro nista ne postize. Gospod Hristos je svojim Preobrazenjem hteo da pokaze ucenicima svoju slavu kao odsjaj Bozije slave. Takodje je zeleo da ih ohrabri, da ne bi klonuli verom dok ga budu gledali raspetog na krstu vec da se tada sete njegove preobrazenjske slave.

protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,
paroh zapadnohamiltonski