Mi pravoslavni, za razliku od drugih hriscana, Bogu se najcesce obracamo pesmom. Tako i sveti apostol Pavle u poslanici Kolosanima kaze: "Rec Hristova neka obitava u vama bogato, u svakoj mudrosti ucite i urazumljujte sebe; psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim, u blagodati pevajuci Gospodu u srcima svojim" (Kol. 3:16).

  Pravoslavna crkvena pesma je pre svega molitva, razgovor coveka i njegove duse sa Bogom. Po svojoj sadrzini pravoslavne crkvene pesme su, kao i molitve, pesme hvale (tj. proslavljanja), pesme blagodarnosti i, konacno, pesme moljenja. One su izraz poboznih osecanja, i stoga ne treba da cudi sto se pravoslavna bogosluzenja vrse daleko vise pojuci nego citajuci i govoreci.

  Od apostolskog doba do danas, u Pravoslavnoj crkvi se pominju tri glavna izvora crkvenih pesama. Psalmi su jos u Starom zavetu i u davna vremena bili bogati izvor dogmatskih i moralnih religijskih istina. Od pocetka hriscanske ere, oni su u Pravoslavnoj crkvi veoma vazni izvori u svim dnevnim bogosluzenjima i vecini molitvoslovlja, svetih tajni i u drugim crkvenim pesmama. Drugi izvor su biblijske pesme iz Staroga i Novoga zaveta koje se zovu biblijske himne: Pesma tri mladica u vavilonskoj noci (Dan. 3); Zaharijina pesma (Lk. 1:68-79); pesma Simeona Bogoprimca (Lk. 2:29-32), pesma Presvete Bogorodice "Velicit dusa moja Gospoda" (Lk. 1:46-55) i sl. Treca vrsta su takozvane pesme duhovne, koje su ispevali i pevaju i do danas mnogobrojni duhovnici-pesnici, pocevsi od apostolskog doba pa do novih vremena. Medju njima je i znatan broj velikih svetitelja i mucenika, a narocito je istaknuto ime svetoga Jovana Damaskina. U najnovijoj istoriji Srpske crkve duzni smo da pomenemo Vladiku zickog Nikolaja koji je Srpskoj crkvi, izmedju ostalih darova, ostavio i vredne duhovne pesme koje se danas pevaju po celom nasem crkvenom podrucju i u sirokim narodnim masama.

  Pravoslavna crkvena pesma je religijska poezija po sadrzini i religijska muzika po melodiji. Ona puni ljudske duse Duhom Svetim. Ucenjem iz crkvenih pesama najlaksim putem se postize saznanje o istini vere. Pojanje je radosno sejanje Hristovih reci u ljudska srca na lak i blagodatan nacin. Nije li tako bilo i u nasoj istoriji? "Pesma nas je odrzala - njojzi hvala", veli nas istaknuti pesnik Zmaj. Zaista, sta nas je sacuvalo kao naciju za vreme dugog robovanja pod Turcima? Kako kaze pesnik: "Manastiri, gusle i gudalo, to je srpski narod sacuvalo". Samo i jedino oni, jer skole su nam bile zabranjene, pa je narodni pesnik citavu nasu istoriju i cak jevandjelje pretocio u epsku poeziju koja se najlakse pevala uz gusle. Pevalo se, ucilo, verovalo i nadalo.

  Stari Sloveni su primili hriscansku veru od Grka. Sa averom su primili i bogosluzenje i crkvene pesme. Sveta braca Cirilo i Metodije su postavili Slovenima i osnove crkvenog pojanja. Poznato je narocito da je sv. Cirilo bio muzicki veoma obrazovan. Sa prevodima crkvenih knjiga, prevedene su na srpskoslovenski jezik i crkvene pesme. Srpsko crkveno pojanje se stalno razvijalo unosenjem motiva narodne pesme i muzike. Tako je Osmoglasnik, nacin pojanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, primio nove osobenosti u duhu naseg narodnog melosa.

  Za poslednjih pedeset godina razvoj nase pravoslavne crkvene pesme i muzike bio je u teskom zaostajanju, kao i sve drugo sto je bilo srpsko. Zna se da je najveci srpski kompozitor Stevan Mokranjac, pored poznatih "Rukoveti" i drugih svetovnih kompozicija, komponovao i duhovnu muziku. Vrhunac njegovog stvaralastva su "Sveta liturgija" i "Opelo". Medjutim, nijedan hor u komunisticko doba nije se usudjivao da Liturgiju stavi na repertoar i izvodi ova dela u Jugoslaviji. Izvodili su ih samo kada su gostovali na medjunarodnim horskim takmicenjima i njima postizali velike uspehe i dobijali najvece nagrade. Tako je beogradski hor "Krsmanovic" bio uvek jedan od najboljih na medjunarodnim takmicenjima, ali je u Jugoslaviji, u Srbiji, ta srpska duhovna muzika bila prokazena i zabranjena. Posledice ovakvog odnosa bile su dalekosezne i u Crkvi. Masovno su pevnice u nasim hramovima ostale bez pojaca, i hramovi bez horova i lepih crkvenih pesama. Dobar deo nasih hramova i danas, narocito po selima, nemaju pojca, pa cesto svestenici sami i sluze i poju u svojim hramovima. Danas se situacija unekoliko promenila nabolje. Pojavili su se horovi u gradskim crkvama, muzicki obrazovano svestenstvo snima kasete duhovne muzike, pojavljuju se novi mladi kompozitori koji obogacuju nasu duhovnu muziku svojim delima.

  A sta se dogadja na tom planu sa nama u emigraciji, u dijaspori? Na zalost, nista posebno i nista veliko. U nekim crkvama imamo horove, u nekima nemamo. U nekima nemamo ni pojca. Nece niko da uci pojanje, nece deca da citaju apostol, nece da pomazu u oltaru. "Sramota ih je". A secam se da je gospodin Dzimi Karter, i kada je bio predsednik SAD, odlazio redovno u svoju crkvu i nosio tasic. Nasi ljudi se i toga srame, nece da budu tutori.

  Pouzdano znam da medju novodoslim Srbima ima dosta muzicki obrazovanih. Svojim pevanjem bi i kvalitetno i brojcano obogatili nas hor ciji se clanovi maksimalno zalazu da pomognu nasoj crkvi ne samo negujuci crkvenu i nacionalnu pesmu nego i drugim aktivnostima - radom na "garaz-sejlu", "peni-sejlu" i sl. Ali ti novodosli Srbi nece da dodju ni na molitvu u crkvu a kamo li da se uclane u crkveni hor. Necemo mi Srbi slogu, necemo mi zajednistvo, nego svako tera po svome. Ne podnosimo jedni druge, ne cenimo jedni druge, a umemo da se radujemo nesreci svojih bliznjih (o ruznim ogovaranjim i izmisljotinama da i ne govorimo). Toga imamo na pretek, i kad bi se moglo negde prodati - bili bismo prilicno bogati. Eto toga nas nije sramota.

  Zapitajmo se, na kraju, kako bi izgledalo nase bogosluzenje bez pesme i pojanja? Zato i pokusavamo da pevamo svi zajedno, cela crkva, i da tako naucimo bar ono osnovno liturgijsko pojanje. Verujem da je i svima vama koji pevate Liturgija milija jer aktivno ucestvujete u njoj. Da ne govorimo o tome koliko je Gospodu Bogu milija molitva kada je cuje iz usta svih prisutnih u hramu.

  Naucite, dakle, decu da nije "sramota" pevati u horu, da nije sramota citati apostol nego da je upravo cast i sreca, a da ce Bog svakoga onoga koji mu se moli pesmom bogato nagraditi. Amin.

protojerej-stavrofor Lazar Vukojev
paroh zapadnohamiltonski