Ali zene mironosice nisu spavale: Marija Magdalina, Marija Jakovljeva i Salomija bile su budne celu tu noc. Dok su se prijatelji Hristovi, silno uplaseni da ih ne bi zadesila sudbina njihovog Ucitelja, razbezali, dotle su ove pobozne zene, verne poznanice i ucenice Hristove, ne mareci ni za kakvu opasnost, bile na okupu i spremne da pre osvita dana krenu na Njegov grob. Posavsi, imale su samo jednu brigu: ko ce da im odvali kamen sa grobnih vrata, jer je bio velik i tezak. Smerno su koracale kroz mracnu i neprijatnu noc, vodjene zarkom ljubavlju prema Ucitelju i Spasitelju svome. I ta njihova ljubav bila je divno nagradjena: one su bile prve koje su od andjela primile radosnu vest da Gopod Isus Hristos vise nije u grobu nego da je slavno vaskrsao iz mrtvih.

  Bila je to, braco i sestre, velika pocast za zene mironosice - biti prvi vesnik vaskrsenja Hristovog. Ali one su tu pocast u svemu zasluzile: to je bila njihova nagrada za onu ljubav koju su prema Sinu Bozjem iz dubine svoje duse osecale. Jer niko Njega nije voleo onako kako su Ga one volele. Verno i odano su Ga pratile i zastajkivale kada bi On prolazio. Privodile su mu decu svoju da bi ih On blagoslovio; dodirivale su ivicu Njegove haljine da bi ozdravile; sa najvecim zadovoljstvom su mu sluzile i sa pravom nasladom slusale Njegove reci. Jedna od njih je, ne zaboravimo, ushicena lepotom tih reci ovako uzviknula: "Blago utrobi koja Te je nosila i grudima koje su Te dojile!" (Luka 11, 27)

  Samo zenina blaga dusa, oplemenjena svetom naukom Sina Bozjeg, mogla je da preporodi okorele duse gresnih ljudi. Rad zena na sirenju svete nauke Hristove doneo je covecanstvu ogromne koristi i dovelo ga do duhovnog i moralnog preporoda. Niko sem zene nije bio u stanju da taj posao izvede onako temeljito i savesno. Majka hriscanka ima jedinu cistu i nesebicnu odanost da pouci svoju decu da su svi ljudi medju sobom braca i da na taj nacin ucini da se smisao o bratstvu celoga roda ljudskog rasiri i ucvrsti sirom hriscanskog sveta.

  Takav rad nikada nece postati suvisan jer oplemenjivanje ljudskih dusa jos nije dovrseno. Ljudi jos uvek nisu ono sto bi trebalo da su; oni jos ni izbliza nisu dostigli onaj ideal savrsenstva koji im je Sin Bozji kao krajnji zivotni zadatak postavio. U njihovim srcima i dusama jos uvek ima vise mraka nego li svetlosti. Covek jos uvek nije uspeo da se oslobodi svega onoga sto ga ruzi i ponizava. A kako ce on to moci da postigne, kako ce da ispuni meru savrsenstva, ako majka, kao prva vaspitacica njegova, digne ruke od njega? Kako ce covek da podje putem savrsenstva ako on jos od svoje kolevke ne bude poucavan u svemu sto je lepo, sveto, uzviseno i plemenito od majke svoje?

  To je pitanje koje nase majke hriscanke nikako ne smeju da zaborave. One uvek moraju da imaju na umu svoju sluzbu Spasitelju sveta, onu sjajnu ulogu koju zene hriscanke u proslosti odigrase. Ta proslost je slava i ponos nasih hriscanskih majki uopste, a srpskih posebno. Jer sta bi bilo od nas Srba da u ona teska davna vremena, kada nije bilo ni skola ni ucitelja, nisu imali svoje vrsne majke, odlicne hriscanke i nenadmasne vaspitacice nasega roda?

  One su bile te koje su svoju decu ucile da je za coveka "bolje da izgubi glavu nego li da svoju ogresi dusu", da pogazi zakon Bozji i svoj obraz srpski. Iz njihove nenadmasne materinske skole izlazili su ljudi gvozdenog karaktera koji su, kada je tome doslo vreme, znali i umeli da povrate najdragocenije blago nase, nasu narodnu i drzavnu slobodu.

  Draga braco i sestre, u nase dane uloga zene u crkvenim stvarima ne oseca se dovoljno, ali to nece uvek tako biti. U bliskoj buducnosti ispunice se prorostvo koje kaze: "Za tobom ce trcati" (Pesma nad pesmama 1, 4). Doci ce, dakle, vreme kada ce ljudi, a narocito zene, uvideti da sve gube ako izgube Hrista, pa ce reci: "Hajdemo da se vratimo Gospodu!" (Osija 6, 1). I tada ce hriscanske zene uvideti da covecanstvo ne moze zamisliti nista vise nego ostvarenje hriscanskih ideala, i zbog toga ce uciniti sve da bi oni kroz decu njihovu bili i ostvareni. A Bog i Njegov Sin Gospod Isus Hristos bice im u pomoci u tom najuzvisenijem zivotnom zadatku. Amin.

protojerej Miroslav Dejanov,
prvi paroh vankuverski