U danasnjem dobu prakticnog svedocenja i trazenja ociglednih dokaza svemu, izgleda s jedne strane velika smelost, a s druge pak strane velika uzaludnost govoriti o veri i neverovanju. Savremeno drustvo pokusava da unisti veru kao ostatak nekulturnosti i zaostalosti ljudske i uopste drustva. Kao da sav zastoj i sva tragedija zivota jedino zavise od toga sto postoji vera na svetu. To je vekovna ljudska borba pa i pored toga vera je ziva kod ljudi.

  Uzalud su staresine judejske mitom pokusale jos u samom pocetku da uguse veru u Vaskrslog Hrista, uzalud se puna tri veka i naukom i silom velika rimska imperija borila protiv vere Hristove - vera se odrzala. I nadalje, do nasih dana, pod raznim vidovima progoni se, ali vera postoji, vera zivi! To je svakodnevna pojava, to je borba dobra i zla, borba izmedju vere i njenih protivnika. Ovim se, naravno, ne zele nauka ili politika zigosati kao zlo, vec samo ustanoviti cinjenica da su se, pored sviju svojih dobrih strana, stavile u sluzbu zla i postale orudjem njegovim.

  Nepristrasan posmatrac kulturne povesti mora priznati da su se nauka i znanost razvile pod okriljem vere, i da vera u principu nije nikada bila prepreka slobodnom napretku nauke. Bas su izraziti predstavnici vere bili u svoje vreme i iskljucivi predstavnici nauke. Mozda je ponekada naucno stanoviste njihovo bilo netacno, no to se ne moze pripisati uticaju vere, bas kao sto je i danas slucaj da se u nekom naucnom saznanju dijametralno razilaze ljudi koje sa bave naukom. Vera, jednostavno receno, ne daje pravac nauci.

  Ljudi od politike, isto tako, nemaju prava da na veru bacaju krivicu za eventualne nesavrsene politicke odnose medju ljudima. Povodi ovima su uglavnom sebicnost i pristrasnost ljudska, a upravo je vera ta koja najvise osudjuje svaku sebicnost i pristrasnost i upucuje ih na plemeniti altruizam i objektivnost. Vera se ne mesa u politiku ali naglasava da i u politickom zivotu mora biti postenja i casnosti, da se i politika mora kretati na tlu moralnog poretka i da se ne sme ogresiti o njega.

  Kako objasniti da se vera, i pored progona, ipak odrzava? Da je vera obicna ljudska ustanova, do danas bi je moralo nestati sa pozornice ovoga sveta. Ne bi se mogla odrzati da ona nije preka potreba ljudskog duha. Stalno je na krstu ali uvek ostaje ocuvana i neprikosnovena.

  Postavlja se pitanje da li bi ljudi bili sretniji bez vere. Nase je uverenje, a i zivotno iskustvo to potvrdjuje, da ne bi. Vera je velika blagodat za coveka. Covek koji ima vere bogatiji je unutrasnjom sadrzinom duha svoga od onoga koji vere nema. Spokojniji je i mirniji, vise moze podneti u zivotu. Ne podleze lako raznim iskusenjima i ocajanju. Zivot mu je slobodan od krajnosti, ima stalozenosti i pokazuje sklad i ravnotezu. Ljudi koji nemaju veru bacaju se u narucje svemu i svakome samo da dodju do dusevnog spokojstva. Nemir i sumnja nagrizaju im svaku radost u zivotu. Otuda i one krajnosti u koje padaju; otuda i ono zlo koje medju ljudima sire.

  Da li je uopste potrebna borba za odbranu vere od neverja? Veri samoj neverovanje ne smeta nista, buduci da istina ostaje istinom, bez obzira da li je ko za takvu prima ili ne. Odbrana vere potrebna je radi ljudi samih, da bi njih sacuvala od zla koje moze njima da ovlada. Kako to uciniti? Treba li se upustati u prepirku? Ne! Oni ne zele razgovor. Kao sto na velikom judejskom sudu nepravedne sudije zapusavahu usi da ne cuju propoved istine iz usta prvog mucenika nase vere, Svetog Stefana, tako i danas neverujuci ne zele da cuju glas vere. [to cuju ne cuju, i sto vide ne vide! Malo je verovatnoce da bismo ih i andjeoskim recima mogli ubediti.

  Kada govorimo o veri i o njenoj vaznosti, mi govorimo onima verujucim, da se ne pokolebaju i da se ne povedu rdjavim primerom. Cime, dakle, i kako da se borimo protiv neverstva? Ne silom niti oruzjem - vec postojanstvom u veri, tacnim i revnosnim zivotom po duhu vere. Da ne budemo samo formalisti, da u hram dolazimo redovno dok izvan hrama, u svakodnevnom zivotu, cinimo nepravde, zlobe i pakosti drugim ljudima. To bi bila verska samoobmana. Zivot po veri - to je najbolja i najsigurnija odbrana vere, tu je njena snaga, koju ne moze nikakva sila slomiti. Tako se mogu pridobiti i pobediti i protivnici vere.

  Hristos je ustao iz mrtvih i svojom pojavom iz usta nevernog ucenika iznudio priznanje: "Gospod moj i Bog moj". Da bi dao Vaskrsli Gospod da se zasvetli videlo nase pred ljudima, da vide dobra dela nasa, te da kroz njih poznaju bozansku moc vere koja zivi i deluje u srcima nasim. Nevernog apostola Tomu je ljubav Hristova obratila; ljubavlju i mi moramo disati prema onima koji ne veruju, i tada se mozemo nadati da ce i oni po primeru njegovu uskliknuti: "Gospod moj i Bog moj".

  Hrista Boziju silu i Boziju premudrost nije mogla u grobu zadrzati straza koju je postavila tadanja vlast. Njegov uskrs nije mogao biti opovrgnut lazima i odricanjima Njegovih protivnika. On je ustao iz groba te i danas zivi, vlada i caruje u srcima sviju onih koji teze za zivotom i istinom. To nam je garancija da isto tako ni veru nece zatrti ni sva sila onih koji vere nemaju, jer je u veri Bog, put, istina i zivot, a istina i zivot su nepobedivi i vecni.

protojerej Miroljub Todorovic,
paroh vindzorski