Bilo je mnogo strasnih i krvavih dana u istoriji roda ljudskog. Bilo je dana kada su ustajala carstva na carstva, narodi na narode. Tada su se lili potoci ljudske krvi, padalo je hiljade hiljada ljudskih bica, u crno zavijale hiljadu majki, seja i ljuba. Nestajali su citavi, gradovi, sela, nestajale su drzave. Ali od svih dana, najstrasniji, najkrvaviji dan u istoriji roda ljudskog jeste dan kada je Gospod nas uzeo krst da postrada radi nas i nasih grehova. Dan kada covek sidje sa uma, kada su bezumnici osudili i razapeli napravednije bice, Bogocoveka Isusa Hrista.

  Covek ne samo da nije poznao svoga Boga, svoga Roditelja i Spasitelja, vec ga je odbacio i osudio. Lik bezgresnog Spasitelja gresni ljudi su na ovaj dan porugali. Njegove bozanske ruke, koje su do tada bolesne podizale, mrtve vaskrsavale, zli ljudi su prikovali na krst.

  Strahovite muke je trpeo Gospod. Nije bilo i nece biti takvog dusevnog i telesnog stradanja, kakva je pretrpeo najveci dobrotvor covecanstva, Hristos, Sin Bozji. Ali i u takvim najstrasnijim mukama, sva osveta Spasiteljeva nemilosrdnim muciteljima, bila je u ovim recima: "Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine" (Luka 23,34). Ima li vece ljubavi od ove?

  Najzad nastupa kraj. "Svrsi se! uzviknu Isus i izdahnu" (Jn. 19,30). I sama priroda, poznajuci svoga Tvorca, pobunila se i usprotivila se onome sto covek radi. Taj strahoviti prizor ni Sunce nije moglo do kraja da gleda. Zemlja se silno zatresla, zavesa u hramu se razdvojila na pola, tela mnogih umrlih ustala su iz groba (Mat. 27,51). I tek tada se mnogi pokolebase. Kapetan tada uzviknu:"Zaista, ovaj sin Bozji bese" (Marko 15, 39). I narod koji se vracao sa Golgote, bise se u grudi.

  Ko ce ostati ravnodusan pred ovakvom slikom? Koja dusa nece zadrhtati? Koje se tvrdo srce nece skrusiti? Koji svestan covek nece saviti glavu i pasti na kolena pred Krstom golgotskog Stradalnika?

  Spasitelju nas dobri! Ti sidje sa neba, uze na sebe telo ljudsko, samo da bi spasio nas, gresne ljude. Na zemlji si cinio samo dobra dela. Slepima si vid davao, gluvima sluh vracao, besomucne si ukrocivao. Za sve to nezahvalni ljudi cime su Ti platili? Najotrovniji cvet sto raste u ljudskoj dusi jeste neblagodarnost. Tim cvetom danas Te je covek zakitio. Iz Tvojih bozanskih rana tekla je krv, koja bese otkupna cena za grehove nas mucitelja Tvojih. Mukama Tvojim mi smo spaseni.

  Greh je strasan, ali ima nesto i strasnije od greha. Kada covek ucini greh i ne pokaje se, to je jos strasnije. Mi i danas Hrista raspinjemo. Veoma dugo traje Veliki Petak u nasem narodu. Raspinjemo i progonimo Boga iz dusa i srca svojih delima i bezakonjima svojim. U vremenu Velikog Vaskrsnjeg posta, narocito na Veliki Petak, treba "sva tvar da cuti" kako kaze crkveni pesnik. A sta mi radimo? Mi pevamo, igramo, zderemo, i umesto Bogu, mi ugadjamo grehu, sebi i sebicnim i gresnim zeljama svojim. Cak se ni namera ne nazire, da zelimo da budemo zajednicari sa Bogom i ucesnici Carstva Nebeskoga, gde je coveku postojbina i radi cega je Bog i stvorio coveka sa naznacenjem za Carstvo Njegovo.

  Zato nas i nasa cedoljubiva majka, Crkva nasa, neprekidno zove na pokajanje. Ona nam odavno upucuje svoj poziv, jos od Nedelje mitra i fariseja, ona nam pokazuje put koji vodi Bogu i nasem spasenju. I danas ona govori i poziva i strpljiva je. Kao sto se majka ne ljuti na svoje "sumasedse" cedo, prasta mu sve, jer je puna ljubavi i zna da voli decu svoju. I nasa brizna mati, Crkva nasa i danas govori i poziva: ako niste mogli da uzdignete svoju dusu smernom molitvom mitara; ako se sa bludnim sinom niste vratili ocevom domu i pokajali; ako niste uzdrhtali pred slikom Strasnog suda; ako putem oprastanja niste mogli da olaksate dusama svojim;ako niste mogli da pobedite pobedom i velicinom pravoslavlja; ako se niste uzdigli stepenicama sv. Jovana Lestvicnika; ako niste mogli sa Marijom Egipcankom da se istinski pokajete; ako niste vaskrsli sa Lazarom iz groba; ako niste mogli zajedno sa decom da velicate Hrista u Jerusalimu, onda podjite primerom pokajanog razbojnika na krstu i zajedno sa njim uzviknite: "Seti me se, Gospode, kada dodjes u carstvo svoje" (Luka 23,42).

  O slacajsi Isuse nas! Milioni ljudi, danas okupljeni oko Tvoga groba klanjaju se Tvome stradanju i zahvaljuju Ti za sva dobra koja su sa Krsta potekla. Ali Tebe ne zadovoljavaju samo pohvale, Ti od nas trazis nesto vise. Za veliku zrtvu Tvoju, trazis da i mi prinesemo zrtvu, da razapnemo grehe i poroke nase. Gvozdenim ekserima iz nevinih rana Tvojih, umrtvimo grehe i poroke nase, ne razapinjuci vise Sina Bozjeg. Raspece nije delo samo jednog trenutka. Ono je delo strasti svih vremena. Svetlost koju si nam darivao uvek ce kod duhovnih slepaca izazivati buru gneva. Oni su uvek spremni da Dobro i Istinu zakite trnovim vencem.

  A mi zamolimo raspetog i stradalnog Gospoda, da se molitvama Svetoga Save, koji nas je kao narod Hristu Bogu priveo, i molitvama Srba Svetitelja i Nebeske Srbije, dotakne kamenih srca, spaljene i ogrehovljene savesti nase, da se prenemo i probudimo, da se pokajemo i zamolimo za oprostaj, i da priznamo da put kojim idemo nije put Bogocoveka Hrista.

  Znamo da je Tvoje milosrdje beskonacno. Mi to zloupotrebljavamo. Ali kao sto si muciteljima svojim oprostio i nama ces sigurno oprostiti. Jedini uslov tome je da se, celivajuci Tebe, odreknemo i oslobodimo okova nasih grehova, kroz suze pokajanja, i da podjemo putem koji si nam jedino Ti pokazao, putem koji jedini vodi u Carstvo Nebesko i Nebesku Srbiju. Amin.

protojerej Savo M. Arsenijevic,
paroh drugi vankuverski