Medju evandjelskim storijama najdirljivije su i najpoucnije one u kojima su izlozena cuseda naseg Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, dela Njegove neizmerne ljubavi i dobrote prema nama gresnim i nemocnim. Sav Njegov zivot nije nista drugo do jedan dobrovoljni dirljiv podvig radi tudjega dobra, ilustracija jedne velike i nesebicne ljubavi koja je postajala delo na svakom koraku. I danasnje sveto Evandjelje iznosi nam jedno od mnogih dobrocinstava Hristovih.

  Dok je Hristos propovedao u Kapernaumu svoju bozansku nauku, donesose na nosilima jednog uzetog coveka i ne mnogavsi Mu se pribliziti od naroda, nosioci ga spuste kroz krov kuce pred Hrista. Gospod, videci veliku veru njihovu, sazali se na bolesnika, oprosti mu grehe i isceli ga. I toga trenutka svi se zadivise i slavise Boga, jer to nisu nigde videli. Ali knjizevnici iz zavisti pomisljahu u srcima svojim: sto ovaj - Isus Hristos - huli na Boga?

  Ove reci mogla je izreci samo zavist ljudska koja mrzi svako dobro. Zavist, koja je ocito carovala u ono vreme, bas kao i danas, jedno je od najvecih zala. Ona ne trpi nikakva dobra i pocetak je svima nesrecama ljudskim, kako se kaze u jednoj crkvenoj pesmi. Zaviscu djavolskom covek bese naveden da prestupi Bozju zapovest i okusi plod od zabranjenog drveta, a posledice znamo: gubitak raja, srece i blazenstva. Iz zavisti Kajin ubi brata svoga Avelja sto Bogu bi milija zrtva Aveljova. Iz zavisti Isav progna brata Jakova iz oceve kuce. Iz zavisti braca prodadose Josifa kao roba. Iz zavisti proroci behu progonjeni. I iz zavisti i najveci dobrotvor roda ljudskoga, Gospod nas Isus Hristos, bese gonjen i umoren sramnom smrcu na krstu.

  Ali zavist nije samo pojedincima nesrece nanosila vec i citavim narodima. O tome nam svedoci istorija naroda od najstarijih vremena pa do dana danasnjeg, iznoseci primere kako su zbog zavisti gonjeni i progonjeni najbolji ljudi i prijatelji svoga roda.

  Ako pogledamo istoriju naseg, srpskog naroda, videcemo sta sve zavist cini. Zar nije zavist podigla Vukana na Stevana Provovencanoga? Nije li zavist podigla Dusana na svog rodjenog oca? Zar nije zavist dovela Turke u Evropu i na polje Kosovo, i donela petovekovno ropstvo? I danas, dragi moji, zavist vlada i ometa nas da visoko dignemo glavu, da disemo duhom ljubavi i sloge, da podjemo svakom dobru i napretku. Pa i kroz nase narodne pesme, koje su odjek osecaja srca i duse naseg naroda, kazuju nam kako zavist ni od cega ne preza i sta sve moze uciniti. Pesme o boju kosovskom kazuju nam da je zavist osumnicila kao neveru najboljeg srpskog junaka Milosa Obilica. Da, zavist je kadra da ucini sve i od nje se covek nigde skriti ne moze. Njena sila i moc su tako velike da od brace pravi nebracu, od prijatelja neprijatelje, zlotvore i krvnike.

  Sta je zavist i odakle ona svoje poreklo vodi? Zavist je kci djavolska, koja na zemlji samo zlo i nesrecu stvara. Ona ne trpi nikakvo dobro, ona mrzi srecu ljudsku, njena hrana je zlo drugima. Apostol Pavle kaze "da sav svet u grehu lezi". Pored zavisti postoje i mnogo drugih grehova, ali cini mi se da su ostali, ako ih je uopste moguce gradirati, manji od ovoga. Svaki greh ima svoj cilj: gordost tezi slavi, srebroljublje bogatstvu; prozdrljivac ugadja stomaku, lenjost tezi lenstvovanju, zlopamcenje osveti. Ali zavidljivac mrzi ceo svet, a i samoga sebe. Njega jede sreca njegovog bliznjeg.

  I danas ima ljudi zarazenih ovim grehom, koji ce, kao i judejski knjizevnici i fariseji, dobro delo osumnjiciti. Dace mu razna imena isto onako kao sto su iscelenje bolesnika iz danasnje price knjizevnici protumacili kao narusavanje zakona, a Hristovu rec uzetome kao hulu na Boga.

  Zavist je strasan greh koji ne preza ni od cega. Preduzece se sve samo da se unisti sreca drugoga. Ali ovaj greh se svojim izvrsiocima sveti, narocito onda kada su nemocni da drugome zla ucine. Oni su tada pravi mucenici, jer im zavist i srce i dusu jede. Zavidljivac nikada nije zadovoljan. On ne moze srecan biti, nikada nema u svom srcu mira, stalno smislja nesrecu drugome. Pa kad se to i ispuni, on ne ostaje zadovoljan, jer je zavist nezasita. Ali sreca je nasa da Gospod pobedjuje zavist. On je zavist izoblicio i pobedio i stalno trijumfuje nad njenom paklenom silom. Zato je u svetu ipak mnogo vise dobrih ljudi, onih koji se raduju napretku i sreci svojih bliznjih, a mnogo manje onih koji uzivaju u tudjoj nesreci.

  Kao deca svete Crkve pravoslavne i sledbenici velikog ucitelja mira i ljubavi, mi ne smemo biti zavidljivi. Ne smemo, kako kaze apostol Pavle, "traziti lazne slave razdrazujuci jedan drugoga i zavideci jedan drugom". Moramo se cuvati zavisti, jer ona je kadra sve da ucini. Gospoda radi u koga verujemo, i koji je Gospod mira i ljubavi, svetog Evandjelja radi koje nam propoveda najuzviseniju i najcitiju ljubav, radi svete Crkve koja je skup dobrih i plemenitih ljudi, radi svoje srece ispokojstva - cuvajte se zavisti kao zive vatre. Ljubav se raduje svemu onome sto je dobro, ona ne misli o zlu i raduje se sreci svojih bliznjih. I Spasitelj je rekao da ce poznati svoje po tome: "Ako ljubavi budu imali medju sobom". Njemu neka je slava i hvala u sve vekove vekova. Amin.

protojerej Miroljub Todorovic,
paroh vindzorski