"Evo stana Bozjeg medju ljudima, i On ce ziveti s njima, i ubrisacu svaku suzu iz ociju njihovih i smrti vise nece biti, jer prvo prodje" (Otkr. 21,1-4)

  Jevandjelje koje smo danas culi, govori kako je Gospod Isus Hristos vaskrsao umrlog jedinca, sina jedne udovice u gradu Nainu. Dakle i tema danasnje besede je o smrti i vakrsenju.

  Ma koliko mi to ne zeleli, ne mozemo a da ne prihvatimo pojavu, koja je rasprostranjena kao ni jedna druga pojava na ovome svetu. Isti je odnos kada govorimo i o zivotu, za koji nas niko nije pitao da li ga zelimo kada smo rodjenjem dolazili na ovaj svet. Tako onda i svaka nasa eventualna pobuna, protiv ove dve istine koje nas okruzuju, ne moze odagnati misao: sta biva sa covekom posle smrti?

  Umiru ljudi svakodnevno, nestaju iz naseg zivota, odlaze stari, mladi, u ratu i u miru, umiru nerodjeni, takodje i oni optereceni bolestima, svi nekuda odlaze. Postavlja se i namece pitanje, kuda? Pre rodjenja nas nije bilo, kao da smo prizvani nekom silom iz nebica u zivot. Onda nas nece ni posle smrti biti, znaci iz zivota odlazimo u neko nepostojanje. Tako govore samo oni koji veruju u materijalni svet, tako zive, tako i uce. Dalje kazu, da zele da se produze, kroz svoja dela, svoju decu? Da li moze da nas zadovolji i utesi ovakvo objasnjenje? Sta ce biti sa onima koji nemaju decu? Jednoga dana u secanju onih koji su nas poznavali nestace i nasa dela, umrece jednoga dana i nasa deca i njihova i tako dalje. To znaci, bili smo nekada na zemlji, koliko smo ziveli i kako smo ziveli, produzili se kroz dela i decu, ali je to ipak nestalo. Bilo je, pa nema vise. Mozemo li videti neki smisao u tome, neku svetlost i neku nadu, ili utehu? Ne, ni najmanje.

  Drugi pak govore da se smrcu sve ne zavrsava, ali je tu toliko razlicitih i suprotnih ucenja, da se covek pita sta je od toga tacno i da li covek svojim ogranicenim razumom moze uopste i saznati tu najvecu tajnu naseg zivota.

  Na nasu srecu spasonosni odgovor na sva ova pitanja postoji, a daje nam Ga onaj Koji je Sam Zivot i Izvor njegov. On je Stvoritelj svega vidljivog i nevidljivog i nas ljudi, jedinih razumnih bica ovde na zemlji, koji pored tela imaju i dusu. On nas je stvorio po oblicju Svom, da vecno zivimo u zajednici sa Njim. Ali praroditeljskim grehom i izlaskom iz Raja, covek je odvojen od Izvora zivota i od tada postao je smrtan. Smrtan samo telom ali ne i dusom. Covekova priroda je padom u greh zatamnila prvobitni Bozji lik u sebi. Zato i Bog u drugom licu Sv. Trojice G. I. Hristos, uzima covecansku prirodu, prvo da bi je ocistio od greha, i "preuzeo na sebe"(Pr. Jovan. 3,5), ali da bi i povratio dostojanstvo, koje je covek zadobio u Raju.

  Jer mi na ovaj svet nismo samo dosli da bi jeli i pili, vec da svojim celokupnim zivotom, ziveci po zakonu i zapovestima Bozjim, zadobijemo vecni zivot i da posle smrti nasoj dusi nadjemo pokoj i mesto sto joj i pripada u zajednici sa Bogom i time opravdamo razloge, radi cega nas je Bog i poslao na zemlju.

  Osnovni uslov za to je da poverujemo u Boga, da se krstimo u ime Oca i Sina i Duha Svetoga i tako postanemo clanovi crkve Hristove. Ako posle krstenja i padnemo u greh, sve to ispovedamo trudeci se da kasnije ne ponavljamo i kao vrhunac ovozemaljskog zivota, sjedinimo se sa Bogom, G. I. Hristom, kroz Pricesce Telom i Krvlju Njegovom, radi oprostaja grehova i za Zivot Vecni.

  Navrsilo se 2000 godina, od kada Crkva Hristova kao brizna Mati spasava od vecne smrti svoje clanove, koji za to imaju zelju. Priprema ih, da poveruju, zatim krstenjem, ispovescu i Pricescem i ostalim Svetim Tajnama, za dostojan odlazak iz ovog zivota. A dusa ako ode nekrstena i nepokajana i ovaj zivot napusti opterecena grhovima, bice nazalost daleko od Boga. Ako se covek za zivota nije kajao za ucinjene grehe, ako je ziveo nemarno, ne misleci da ce jednoga dana i umreti, a jos ni dobrih dela nije cinio, ne mozemo ni zamisliti koliko ta dusa strada. Kada bi smo to znali, istoga casa bi izmenili nas zivot i proveli bi ga do kraja u istinskom pokajanju i smirenju.

  Nasi stari su poznavali svoju veru pradedovsku, svoju veru Pravoslavnu, pa su se tokom celog zivota a narocito na samrtnom casu, istinski i duboko se kajali za svoje grehe, ispovedali ih a onda se pricescivali, sa iskrenom nadom da ce "dobar odgovor za dusu svoju dati" i otici u Carstvo Bozje.

  Nemojte misliti da je to neka tradicija, neki narodni folklor, koji vise nema smisla u ovom novom vremenu. Ne, nikako. Ako se zivi modernije, savremenije, sa visokim standardom, ne znaci da je smisao i krajnji cilj zivota izmenjen. Zato se pokajmo, dok jos ima vremena, jer nikada ne znamo kada cemo otici iz ovog zivota. I sva stradanja ovog sveta, tesno su vezana za nepokajanje i nenapustanje greha i porocnog zivota.

  Ako je nekoga od nasih bliznjih smrt preduhitrila i nije se pokajao, nasa je duznost da se molimo za spas dusa njihovih. One treba da budu neprestane. Ne treba ni leci ni ustati dok se ne pomolimo za nase umrle. Paliti svece, kandila, drzati pomene, parastose, ciniti milostinju, sve su to nacini da se stanje duse promeni na bolje. Mozda ona vapi za pomoc a nje niodkuda. Ali to ne znaci da mozemo umreti i nepokajani, pa ce se neko drugi moliti za nas. A sta ako se ne budu molili? Ako budu bili nemarni, kao sto smo i mi ponekad? Svakako najvecu snagu i delotvornost, jeste licno pokajanje i molitva, jos dok smo ovde na zemlji.

  Mi ne molimo da izbegnemo smrt, vec da ona bude hriscanska, bez bola, nepostidana i mirna. A po opstem vaskrsenju, prilikom Drugog dolaska G. I. Hrista, telo svakoga dobice novi oblik i nacin zivota, "slican onome kakav imaju Andjeli Bozji, a ne onakav kakav je bio pre smrti" (Lk.20,36.). To isto potvrdjuje sv. apos. Pavle i kaze: "seje se telo telesno a ustaje telo duhovno" (Pr. Kor. 15, 44.). To je i sva nasa uteha i nada. To je i G. I. Hristos potvrdio svojim svetlim Vaskrsenjem i Vaznesenjem, a jedini je i rekao: "Ja sam put, istina i zivot ko veruje u Mene i ako umre zivece" (Jn. 11,25). Treba li nam bolje garancije od ove, ima li boljeg resenja od ovoga. Jer ako bi se sve zavrsavalo grobom, a ako znamo da je Bog apsolutna ljubav, cemu onda postojanje coveka, ako ga Bog nije stvorio za vecni zivot. Jer muka, patnja, bol i na kraju ako nema vecne nagrade, stavljaju u sumnju vrednosti kao sto su postenje, cast, plemenitost, ljubav i ostale vrline. Ta teza je neodrziva ako znamo: "da je Bog tako zavoleo svet da je poslao i Sina svoga Jedinorodnoga, da svaki koji poveruje ne propadne vec da ima zivot vecni".

Amin.