Na danasnji dan, draga braco i sestre, slavimo djetinjce, u sledecu nedelju su materice, a u nedelju pred sam praznik Rodjenja Hristovog slavimo i Oceve.

  Na redu su prvo detinjci jer se dece treba najpre secati, pa onda dolaze materice i ocevi da bi se secali poboznih majki i otaca i da bi vezivali decu svoju za roditelje i roditelje za decu. I sva ova tri praznika imaju svoj isti smisao i isti sadrzaj: secanje jednih na druge i ucvrscivanje veza jednih sa drugim.

  Praznujuci djetinjce mi se secamo svete djece Bozje, onih stvorenja koje je Hristos istakao kao vrhovni primer ulaska u Carstvo Bozje: "Ako ne postanete kao mala djeca, necete uci u Carstvo Nebesko, rekao je Spasitelj" (Mt. 18,3). I jos je rekao: "Pustite decu neka dolaze k meni i ne branite im, jer je takovih Carstvo Nebesko" (Mt.19,14). Kada fizicki prestanemo da budemo djeca, mi gubimo prirodnost i otvorenost uma, te djecije osobine, koje ako roditelji pravilno razviju kod svoje djece, dovode do lepih osecanja radosti, ponosa i ljubavi. Kroz pravilno vaspitanje deca ce postovati svoje roditelje i steci ce ugled i epitet dobre djece i cestitih hriscana, ma u kom drustvu ziveli.

  Na danasnji dan, na djetinjce, roditelji vezu svoju djecu, a oni se odresuju poklonima koji su izraz odanosti i ljubavi. Ovim se vezuje proslost i sadasnjost jednim uzajamnim postovanjem. Dva koljena, staro i mlado, dva pokoljenja, vezuju se i spajaju u danas, krvnom i duhovnom vezom. Jedan narod tkaje svoje tkivo, svesno ili nesvesno ali bez kidanja i bez osipanja. Roditelji svojoj djeci daju vjecnu osnovu zivota, a djeca sa strahopostovanjem utkivaju to sve u sebe i dugo to nose i ne zaboravljaju.

  Ovaj praznik je jasna slika, draga braco i sestre, kako treba jedan narod da ide kroz istoriju, kako da zivi zivotom neprekidne cjeline, noseci dragocjeno blago proslosti a dodajuci mu nova, neprolazna blaga sadasnjosti i buducnosti.

  Imao sam prilike da pre izvesnog vremena cujem jedan dogadjaj koji me je zaista sokirao jer se nije desio negde daleko u svetu nego bas tu oko mene i oko svih nas. U jednom djecijem vrticu ovde u Etobiku, koji je slucajem vlasnistvo jedne nase zene dosla je redovna godisnja inspekcija grada Etobika da prekontrolisu cistocu, nacin rada i ophodjenja prema deci od strane njihovih vaspitaca. U tom obdanistu, radi nekoliko nasih majki, 70% nasa deca dolaze na cuvanje a ima i prilican broj dece drugih naroda i narodnosti. Boravila je ta ispekcija nekoliko dana i izmedju ostalog zeleli su da znaju koju vrstu knjiga vaspitaci deci citaju u poslepodnevnim casovima. Jedna od tih, od ovog drustva odredjena da bude kontrolor obrazovanja i razvoja dece, primetila je da vecina knjiga koje se citaju ima poucnu sadrzinu ali da se u svakoj knjizi pojavljuje porodica: otac, majka, i deca kao osnov i baza, pocetak i zavrsetak svega. Na zaprepascenje svih prisutnih pedagoga ona, kao inspektor je dala komentar da treba izbegavati knjige takve sadrzine, jer mi ne zivimo vise u takvom drustvu gde se takva porodica tretira kao savremena. Ta gospodja, nazovimo je ispektorom, koju mi koji taksu placamo izdrzavamo, savetovala je vaspitacima da moraju da imaju i druge knjige gde se pojavljuje sama majka sa detetom koje se rodilo bez tjelesne i duhovne prisutnosti oca, pa dve majke sa detetom, opet bez ucesca oca, kao i otac sam ili dva oca sa detetom, naravno bez ljubavi majcine. To je po njenim recima savremena porodica na koju mi da bi isli u korak sa vremenom moramo da svoju decu navikavamo i da im pricamo da je to normalno i opravdano. Sva moja sreca, da se ja nisam nasao tamo, jer mislim da bih tesko podneo tu sramotu, takav nazadak savremenog sveta, takvu bestidnost i propast. Umesto da ih uci da je porodica sa ocem, majkom i decom - ono sto je Bog u samom pocetku blagoslovio, da je to pocetak i svrsetak svega, da je to uspeh i sreca covecanstva, ona im savetuje da se navikavaju na djavolje tvorevine, na nastranosti sveta u kome zivimo i na sramotu covecanstva koje nam je odstupanje od Boga zivoga donelo.

Draga braco i sestre,

zivimo i bitisemo u vremenu, kada bezboznicke i mracne sile ovoga sveta sve vise sjeku narodno stablo od njegovoga korjena i zavadjaju i razjedinjuju koljena. Odvojimo svoje vreme za decu svoju i pruzimo im minimum svoje tople ljubavi i roditeljskog vaspitanja. Ne dozvolimo da ih vaspitava onaj kome do vaspitanja apsolutno nije stalo. Ne dozvolimo da ulica i losi primeri modernog sveta budu nasi zamenici u vaspitanju dece nase.

  Stoga, neka ova pouka nama svima bude od koristi. cuvajmo i njegujmo ovu plemenitu srpsku tradiciju vezivanja djece i roditelja, jer porodicne svetkovine mnogo pomazu nama samima u vaspitanju svojih potomaka a i Crkvi u ocuvanju porodice i drustava.

  Neka je srecan i Bogom blagosloven praznik svoj nasoj djeci, i cuvajmo ih, draga braco i sestre da bi nam se produzilo zivotno stablo i da svi bili i ostali djeca Bozja u vjekove vjekova. Amin.

u Torontu, jerej Branko Topalovic, 22. decembar 1997. god