Протојереј Љубомир Рајић

Двије недјеље Часног поста су иза нас, браћо и сетсре. Када чујемо ријеч "пост", уздржавање од одређене хране, прво је што нам пада на памет. Присјетићемо се још којечега што у пост спада, а то је чињење милостиње, избјегавање свађа, обуздавање језика, односно вјежбање у хришћанском смирењу. Међутим, то је оно што се од примјерног хришћанина очекује иначе, био пост, или не био. Поучавајући Римљане, свети Апостол Павле им поручује: "Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти." (Рим. 13, 13.) Признаћемо, свакако, да нама, Србима, славља нису страна. Славље подразумијева јело и пиће, а ми смо весео народ па се често деси да се мало више опустимо. Све је то за људе, јасно нам је, али сјетимо се оне народне мудрости која каже да: "ракија само у бурету мирује." Колико пута смо чули да је неко мало више попио, па урадио ово или оно. Посвађао се, потукао се, растурио породицу, направио саобраћајни удес, главу изгубио. Није то од скора, нити смо то ми, људи овог времена измислили. У првој књизи Светог писма читамо како је праведни Ноје, чим се вода повукла са земље, изашао из лађе и засадио виноград. Са првим родом је направио вино, попио мало више па не знајући шта ради скинуо одјећу са себе. Дјеца су га нагог у шатору затекла. У Новом завјету имамо примјер цара Ирода. На свом рођенданском пиру, преједеног стомака и пијан, дао је царску ријеч Саломији да ће јој испунити било коју жељу, па макар му и пола царства заискала. Насавјетована од своје подле матере, она је затражила главу Светог Јована Крститеља. Ирод није имао намјеру да Јована погуби, али, царска се не пориче. Када се прибрао и отријезнио, било је касно.

Недавно сам прочитао причу о једном руском свештенику. Звао се Николај (Гурјанов). Биолог по професији, допао је затвора у оно вријеме када се на Истоку лако у затвор доспијевало. Чамећи на том страшном мјесту, до руку му је, по први пут, дошла једна православна књига. Прочитавши је био је ганут до те мјере да је одлучио да, ако се икада избави, постане свештеник. Бог му је услишао молитве, а он је заузврат, своје обећање испунио. Послије образовања у једном манастиру, био је рукоположен у чин свештеника. Распоређен је на службу на Залиту, острву у Псковском језеру, на коме се налази мало рибарско насеље са црквицом. Служио је преко четердесет година на том мјесту, иако је имао педесет када је тамо послат. Радећи на острву, непрестано се молио Богу. Одржавао је чистоћу у цркви, служио народу, садио дрвеће и биљке. Постао је прозорљив, а то се брзо расчује. На благослов код старца Николаја долазили су људи из цијелог православног свијета. Он их је све благосиљао и за свакога имао по неки савјет, а најчешће је молио људе да се ману пића и пушења. Писац приче о Залиту и оцу Николају, био је очевидац многих интересантних догађаја, за кратко вријеме које је на острву провео. Сјећа се и сљедећег: "Један је, потпуно пијан забасао у цркву, и као да га је снашло неко помрачење ума. Дохватио је старинску икону Светог Николаја Чудотворца и треснуо је о под. Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут - развалила се подна даска. ... Таквоме се зна шта следи, (додаје писац), није прошло ни два дана, утопио се у плиткој води, одмах крај своје куће. Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да му чита молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца која су била на гробљу, у ужасу су се разбежала. Мене је захватио огроман страх! А баћушка ће нама: "Не бојте се, не бојте се сестрице у Христу!" Скрстио је руке усопшему и рекао: "Лези, лези мирно." Тако се то поновило три пута. Три пута је пијаница треснуо икону, и три пута су му се руке подигле. Цело је село сведок. А баћушка је рекао: "Тридесет година, мораћу да се заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!" (Западни пут у апокалипсу, стр. 143)

Прозорљиви отац Николај, праведни старац, мора тридесет година да се залаже за овог јадног грјешника. Тридесет година усрдног мољења за богохулни чин у храму Божијем. За једну једину оскрнављену икону! Несрећни рибар је био пијан. Судећи по причи, Залитско острво је мало, и број свједока рибаревог насртаја на светињу такође је мали, али ће ипак бити потребно тридесет година залагања једног светог човјека да би овакав гријех био опроштен. Колико ће светитеља морати да се залаже за душе данашњих рушитеља Цркве Божије? Колико ће молитава праведничких бити потребно да опере оне који данас тријезни, свјесно насрћу на Цркву Божију, на њен поредак и на њену јерархију? Ви не можете одгледати вијести, прочитати новине, завирити на интернет, а да тамо неко нешто о Цркви не распреда. Слуге мрачних сила баратају неким тобожњим информацијама "из прве руке". Црпе своје знање из "поузданих извора". Не дају мира ни нама овдје у дијаспори. Шире се приче о намјерама Српске православне цркве да прихвати католички календар. О новом патријарху који ће нас повести у Ватикан да се Папи поклонимо. О владикама који силне новце у штаповима носају. Такве и горе приче се могу чути у српским домовима, испред дјеце и омладине. Такви разговори се често на славама и испод икона воде. Са таквим вијестима се многи Срби на пикницима, по црквеним имањима и халама забављају. Креатор оваквих прича тачно зна да ће оне бити примамљиве за ухо, и да ће уз помоћ оваквих небулоза скренути нашу пажњу са српске стварности. Стварност нам је тужна и забрињавајућа. Ми бисмо да побјегнемо некако од чињенице да смо Косово изгубили. Да нам држава не пружа никакву сигурност ни заштиту. Да нам је државна власт корумпирана и да ради за туђе, а не за интересе свога народа. Да ћемо са оваквом политиком и даље губити територије. Да као народ изумиремо. Црква је још колико толико сачувана, и једина је која диже свој глас матерински вапијући, да се макар нешто сачува. Наравно да ће бити са свих страна нападнута. Али пазимо се браћо и сестре, да се својим млаким држањем не ставимо на страну њених нападача. Ми, лично, сваки од нас, треба да будемо бедем о који ће се овакви напади разбијати. Не смијемо мирно сједити и слушати бљувотине ма из чијих уста оне излазиле. Ни Црква ни народ Божији, немају користи од ширења разних гласина. "Ми говоримо истину", рећи ће они најупорнији. Чак и да је истина то што говоре, опет ће их Господ казнити, јер то што чине не доноси добро никоме.

Вратимо се на причу о Ноју, и на различито поступање његових синова. "И напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега. А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје напољу. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотињу оца својега. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио најмлађи син, и рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје." (Постања 9, 21-25) Ето браћо и сестре, најмлађи син Нојев није ништа слагао ни измислио, али је због ширења срамоте свога родитеља био проклет. Помолимо се Господу, да нам да смирења, мудрости и разума, па да објављујемо примјере хришћанске љубави, и свега што је на душевну корист, а никако на било чију штету. Амин