Пише: Јереј Милош Пурић, парох други ванкуверски

Недавно је српску политичку и јавну сцену уздрмало питање доношења закона о забрани верске дискриминације. Суштина тог закона, који док пишем ове редове још није усвојен, јесте у томе да проевропска и "демократска" власт у Србији, настоји да једној вековноj православној земљи, зарад европских интеграција и уласка у Европску Унију (и то изгледа по сваку цену!), наметне тзв. слободе јавног испољавања полности и сексуалне опредељености. Тим законом би се, ни мање ни више, легализовала права хомосексуалаца на јавно деловање, а касније и на склапање истополних бракова и отворено ширење свог (не)морала широм Србије. Но чудом Божијим, дан уочи почетка јавне расправе у парламенту, представници Српске цркве а са њом и представници других традиционалних цркава и верских заједница, сазнали су за ову нечасну намеру и брзом реакцијом бар накратко стопирали доношење овога закона.

Одмах се дигла права халабука и галама. Не зна се од кога пре. Најгласнији су били, наравно, представници тзв. невладиних организација, педерских и лезбејских удружења, сорошевских медија и, на највећу жалост, представници неких политичких партија. Кажу да је то отворена верска дискриминација против хомосексуалаца и њихових права као грађана, као и дискриминација већине против мањине.

Питам себе и вас: да ли је могуће да је наш православни српски народ, а и остали с њим, гласао и изабрао овакве своје представнике да би га данас са педерима уводили у Европу?! Ја чврсто верујем да није, јер зна наш народ добро да "ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници....неће наслиједити Царство Божије.'' (1. Кор. 6. 9-10) Зна наш народ врло добро шта је вера а шта невера. Али ко пита народ, уосталом? Нажалост, данас је од читавог једног народа много гласнија шачица неморалних и проданих душа, они који би, узгред речено, сви могли стати у један аутобус или мало већи комби.

Тек када се огласила Српска црква, а са њом и остале традиционалне цркве и верске заједнице, својим заједничким саопштењем, настаје прави хаос. Новински наслови и коментари су препуни арогантног чуђења и питања: ''Докле ће нас попови кочити да идемо напред?'"; или: "Тито је крив што није завршио посао са њима". Један анонимни коментатор чак каже да би "Цркву требало зарад добробити друштва вратити у средњи век јер јој овде није место". Боже ти помози!

Да ли је могуће да се у 21. веку овако јавно износе и објављују шиканирања? И то од оних којима су пуна уста демократије! А шта се заправо дешава? Сада они, који се тобоже боре против некакве дискриминације, отворено дискриминишу друге -цркве и верске заједнице. Долази до чисте замене теза. Хомосексуалне мањине и њихови подражаваоци отворено дискриминишу огромне религијске већине. И то повезују са причом да је Црква против евроинтеграција, демократизације друштва, па чак иду дотле да тврде да Србијом влада ''православна џамахирија'' што нема везе са истином и чистом памећу. Њима, заправо, смета када Црква проговори, док педери и лезбејке могу да причају до миле воље. Ако су толике демократе као што кажу, зашто им смета када прoговори једна вишевековна институција као што је Црква, коју, по последњем испитивању јавног мњења,сачињава више од 95% православног живља у Србији, док хомосексуалне организације које званично постоје од 2000.године у Србији, и у које је укључено вероватно мање од 0.01%, имају то исто право? Смета им јер нису демократе као што тврде.То су лажне демократе!

Манимо их се накратко.Такви и не заслужују нашу пажњу.Покушаћемо сада укратко да објаснимо - да би се разбистрила истина - због чега смо ми, православни хришћани, конкретно против овога закона, и какав је став Српске цркве по питању уласка у "обећану земљу", Европску Унију.

Прво: По учењу Православне цркве, заснованом на Светом писму и Предању Св.Отаца, "брак је света тајна којом се два лица супротног пола, мушко и женско, на начин прописан Црквом, везују доживотном духовном и телесном везом ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце" (Д. Перић, Црквено право, стр.258). Из овога јасно произилазе три брачна услова: први, да су два лица супротног пола; други, да постоји слободна воља оних који желе да ступе у брак; и трећи: да се та слободна воља изражава пред свештеником у присуству сведока и пријатеља.

Из реченог се да видети да Црква врло јасно и прецизно искључује сваку могућност склапања некаквог брака између два лица истог пола. То се јасно види из наставка дефиниције брака, када се говори о рађању и васпитању деце.О каквом би се рађању говорило када би постојала могућност истополног брака? Ни о каквом, наравно. Зато су Св. Оци ово врло јасно нагласили, да би тиме спречили било какву могућност да се у Цркви такви бракови одобравају. Вековно искуство Цркве нас учи да су поменуте тежње и болесне склоности хомосексуалаца велики грех и да не може и не сме бити било каквог сексуалног односа међу лицима истог пола нити каквог склапања брака.Црквени канони чак изричито наређују да се такви најстрожије санкционишу и казне, и да им се забрани Свето Причешће све док се не покају и то минимум 10 година. (Наравствена правила Св. Василија Великог).

Ово, наравно, може да се тиче оних који себе иоле сматарју верујућим. Секуларни човек се може запитати: добро, а шта то онда обавезује атеисте и неверујуће, и зашто им Црква спутава те полне слободе? Одговор је да Црква никога не спутава, она само учи оне који хоће да иду за Христом. Бог је човеку дао слободу и на сваком човеку као индивидуи је да ли ће ту слободу употребити на добро или на зло. Егоистичка присила нити је својствена Богу нити Цркви. Напротив, наша Црква сматра да хомосексуалци имају законом загарантована своја лична права, као, уосталом, сви грађани, и она им гарантују, измећу осталог, и њихову личну полну слободу. Њима нико не брани да буду то што јесу. Црква је само против тога да они то своје стање, за које сматра да је неморално, штетно, саблажњиво и, на крају, душепогубно, јавно пропагирају и намећу једној огромној већини која је против тога. Црква је против дискриминације већине. То је једина истина.

Друго: Све ово, поменута господа, крајње недобронамерно, повезују са причом око тзв. "евроинтеграције" Србије, уласка на "белу" шенгенску листу и уласка у Европску Унију. Намера је да се Црква шиканира као конзервативна установа која је против демократског прогреса друштва.

Ово, наравно, није истина, јер верници Српске цркве су и грађани Србије.Ти грађани су, већински, за поменуте интеграције. Како онда Црква може бити против тога? Она је за све оно за шта су њени верници, али она истоврмено исказује и неке своје стрепње и страхове. Поготово те страхове исказујемо ми који живимо на Западу, и који смо се мало боље упознали са чарима тог и таквог света. Један од таквих био је и велики српски мислилац, теолог и духовник 20.века, о. Јустин Поповић, који ће ускоро, ако Бог да, бити прибројан реду светитеља из рода нашега. Ава Јустин је, провевши једно извесно време у Европи, написао о каквој се запараво Европи ради. Између осталог он каже:
"Европа почива на човеку као темељу.Човек је мерило свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек.Истина је оно што он прогласи за истину, смисао живота је оно што он прогласи за смисао, добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко речено, европски човек је себе поставио за бога јер, пошто нема Бога, онда сам ја бог.... Зар не примећујете да је европски човек претворио Европу у фабрику идола? Готово свака ствар је постала културни идол. Отуда је наше доба идолопоклоничко доба. Реците нам, зар се европски човек не клања риђој иловачи, када љуби само земљано, иловачно тело своје, када тврди: тело сам и само тело! Нема сумње, Европа не пати од атеизма већ од политеизма, не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела своју глад да засити стварањем многих лажних богова и идола. Створила је идоле од религије и њених представника, од технике и њених изума, политике и њених партија, од моде и њених манекена....Гурманство за стварима је главна одлика европског човека. Главно је одржати се у животу. Како? То не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише, слабији људи су материјал за јаче...." (Православна Црква и екуменизам, 1995. стр.83-85)

Због овакве Европе наша Црква је скептична и плаши се за своје стадо. Поучена горким вековним искуством, да када год су Срби улазили у заједнице са другима у много мање федерације него што је ЕУ, и да су из ње су излазили окрвављени и рањени као физички и економски богаљи, она се сасвим оправдано плаши шта се може десити уколико Србија и српски народ уђу у ту тзв. супер-државу. Још уколико се томе дода да морамо да платимо цену признавања хомосексуалних бракова (што је права верска дикриминација), онда је боље да се сви вратимо на село и чувамо овце.