Piše: Jerej Miloš Purić, paroh drugi vankuverski

Nedavno je srpsku političku i javnu scenu uzdrmalo pitanje donošenja zakona o zabrani verske diskriminacije. Suština tog zakona, koji dok pišem ove redove još nije usvojen, jeste u tome da proevropska i "demokratska" vlast u Srbiji, nastoji da jednoj vekovnoj pravoslavnoj zemlji, zarad evropskih integracija i ulaska u Evropsku Uniju (i to izgleda po svaku cenu!), nametne tzv. slobode javnog ispoljavanja polnosti i seksualne opredeljenosti. Tim zakonom bi se, ni manje ni više, legalizovala prava homoseksualaca na javno delovanje, a kasnije i na sklapanje istopolnih brakova i otvoreno širenje svog (ne)morala širom Srbije. No čudom Božijim, dan uoči početka javne rasprave u parlamentu, predstavnici Srpske crkve a sa njom i predstavnici drugih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, saznali su za ovu nečasnu nameru i brzom reakcijom bar nakratko stopirali donošenje ovoga zakona.

Odmah se digla prava halabuka i galama. Ne zna se od koga pre. Najglasniji su bili, naravno, predstavnici tzv. nevladinih organizacija, pederskih i lezbejskih udruženja, soroševskih medija i, na najveću žalost, predstavnici nekih političkih partija. Kažu da je to otvorena verska diskriminacija protiv homoseksualaca i njihovih prava kao građana, kao i diskriminacija većine protiv manjine.

Pitam sebe i vas: da li je moguće da je naš pravoslavni srpski narod, a i ostali s njim, glasao i izabrao ovakve svoje predstavnike da bi ga danas sa pederima uvodili u Evropu?! Ja čvrsto verujem da nije, jer zna naš narod dobro da "ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici....neće naslijediti Carstvo Božije.'' (1. Kor. 6. 9-10) Zna naš narod vrlo dobro šta je vera a šta nevera. Ali ko pita narod, uostalom? Nažalost, danas je od čitavog jednog naroda mnogo glasnija šačica nemoralnih i prodanih duša, oni koji bi, uzgred rečeno, svi mogli stati u jedan autobus ili malo veći kombi.

Tek kada se oglasila Srpska crkva, a sa njom i ostale tradicionalne crkve i verske zajednice, svojim zajedničkim saopštenjem, nastaje pravi haos. Novinski naslovi i komentari su prepuni arogantnog čuđenja i pitanja: ''Dokle će nas popovi kočiti da idemo napred?'"; ili: "Tito je kriv što nije završio posao sa njima". Jedan anonimni komentator čak kaže da bi "Crkvu trebalo zarad dobrobiti društva vratiti u srednji vek jer joj ovde nije mesto". Bože ti pomozi!

Da li je moguće da se u 21. veku ovako javno iznose i objavljuju šikaniranja? I to od onih kojima su puna usta demokratije! A šta se zapravo dešava? Sada oni, koji se tobože bore protiv nekakve diskriminacije, otvoreno diskriminišu druge -crkve i verske zajednice. Dolazi do čiste zamene teza. Homoseksualne manjine i njihovi podražavaoci otvoreno diskriminišu ogromne religijske većine. I to povezuju sa pričom da je Crkva protiv evrointegracija, demokratizacije društva, pa čak idu dotle da tvrde da Srbijom vlada ''pravoslavna džamahirija'' što nema veze sa istinom i čistom pameću. Njima, zapravo, smeta kada Crkva progovori, dok pederi i lezbejke mogu da pričaju do mile volje. Ako su tolike demokrate kao što kažu, zašto im smeta kada progovori jedna viševekovna institucija kao što je Crkva, koju, po poslednjem ispitivanju javnog mnjenja,sačinjava više od 95% pravoslavnog življa u Srbiji, dok homoseksualne organizacije koje zvanično postoje od 2000.godine u Srbiji, i u koje je uključeno verovatno manje od 0.01%, imaju to isto pravo? Smeta im jer nisu demokrate kao što tvrde.To su lažne demokrate!

Manimo ih se nakratko.Takvi i ne zaslužuju našu pažnju.Pokušaćemo sada ukratko da objasnimo - da bi se razbistrila istina - zbog čega smo mi, pravoslavni hrišćani, konkretno protiv ovoga zakona, i kakav je stav Srpske crkve po pitanju ulaska u "obećanu zemlju", Evropsku Uniju.

Prvo: Po učenju Pravoslavne crkve, zasnovanom na Svetom pismu i Predanju Sv.Otaca, "brak je sveta tajna kojom se dva lica suprotnog pola, muško i žensko, na način propisan Crkvom, vezuju doživotnom duhovnom i telesnom vezom radi potpune životne zajednice i rađanja i vaspitanja dece" (D. Perić, Crkveno pravo, str.258). Iz ovoga jasno proizilaze tri bračna uslova: prvi, da su dva lica suprotnog pola; drugi, da postoji slobodna volja onih koji žele da stupe u brak; i treći: da se ta slobodna volja izražava pred sveštenikom u prisustvu svedoka i prijatelja.

Iz rečenog se da videti da Crkva vrlo jasno i precizno isključuje svaku mogućnost sklapanja nekakvog braka između dva lica istog pola. To se jasno vidi iz nastavka definicije braka, kada se govori o rađanju i vaspitanju dece.O kakvom bi se rađanju govorilo kada bi postojala mogućnost istopolnog braka? Ni o kakvom, naravno. Zato su Sv. Oci ovo vrlo jasno naglasili, da bi time sprečili bilo kakvu mogućnost da se u Crkvi takvi brakovi odobravaju. Vekovno iskustvo Crkve nas uči da su pomenute težnje i bolesne sklonosti homoseksualaca veliki greh i da ne može i ne sme biti bilo kakvog seksualnog odnosa među licima istog pola niti kakvog sklapanja braka.Crkveni kanoni čak izričito naređuju da se takvi najstrožije sankcionišu i kazne, i da im se zabrani Sveto Pričešće sve dok se ne pokaju i to minimum 10 godina. (Naravstvena pravila Sv. Vasilija Velikog).

Ovo, naravno, može da se tiče onih koji sebe iole smatarju verujućim. Sekularni čovek se može zapitati: dobro, a šta to onda obavezuje ateiste i neverujuće, i zašto im Crkva sputava te polne slobode? Odgovor je da Crkva nikoga ne sputava, ona samo uči one koji hoće da idu za Hristom. Bog je čoveku dao slobodu i na svakom čoveku kao individui je da li će tu slobodu upotrebiti na dobro ili na zlo. Egoistička prisila niti je svojstvena Bogu niti Crkvi. Naprotiv, naša Crkva smatra da homoseksualci imaju zakonom zagarantovana svoja lična prava, kao, uostalom, svi građani, i ona im garantuju, izmeću ostalog, i njihovu ličnu polnu slobodu. Njima niko ne brani da budu to što jesu. Crkva je samo protiv toga da oni to svoje stanje, za koje smatra da je nemoralno, štetno, sablažnjivo i, na kraju, dušepogubno, javno propagiraju i nameću jednoj ogromnoj većini koja je protiv toga. Crkva je protiv diskriminacije većine. To je jedina istina.

Drugo: Sve ovo, pomenuta gospoda, krajnje nedobronamerno, povezuju sa pričom oko tzv. "evrointegracije" Srbije, ulaska na "belu" šengensku listu i ulaska u Evropsku Uniju. Namera je da se Crkva šikanira kao konzervativna ustanova koja je protiv demokratskog progresa društva.

Ovo, naravno, nije istina, jer vernici Srpske crkve su i građani Srbije.Ti građani su, većinski, za pomenute integracije. Kako onda Crkva može biti protiv toga? Ona je za sve ono za šta su njeni vernici, ali ona istovrmeno iskazuje i neke svoje strepnje i strahove. Pogotovo te strahove iskazujemo mi koji živimo na Zapadu, i koji smo se malo bolje upoznali sa čarima tog i takvog sveta. Jedan od takvih bio je i veliki srpski mislilac, teolog i duhovnik 20.veka, o. Justin Popović, koji će uskoro, ako Bog da, biti pribrojan redu svetitelja iz roda našega. Ava Justin je, provevši jedno izvesno vreme u Evropi, napisao o kakvoj se zaparavo Evropi radi. Između ostalog on kaže:
"Evropa počiva na čoveku kao temelju.Čovek je merilo svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to evropski čovek.Istina je ono što on proglasi za istinu, smisao života je ono što on proglasi za smisao, dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko rečeno, evropski čovek je sebe postavio za boga jer, pošto nema Boga, onda sam ja bog.... Zar ne primećujete da je evropski čovek pretvorio Evropu u fabriku idola? Gotovo svaka stvar je postala kulturni idol. Otuda je naše doba idolopokloničko doba. Recite nam, zar se evropski čovek ne klanja riđoj ilovači, kada ljubi samo zemljano, ilovačno telo svoje, kada tvrdi: telo sam i samo telo! Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma već od politeizma, ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela svoju glad da zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova i idola. Stvorila je idole od religije i njenih predstavnika, od tehnike i njenih izuma, politike i njenih partija, od mode i njenih manekena....Gurmanstvo za stvarima je glavna odlika evropskog čoveka. Glavno je održati se u životu. Kako? To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše, slabiji ljudi su materijal za jače...." (Pravoslavna Crkva i ekumenizam, 1995. str.83-85)

Zbog ovakve Evrope naša Crkva je skeptična i plaši se za svoje stado. Poučena gorkim vekovnim iskustvom, da kada god su Srbi ulazili u zajednice sa drugima u mnogo manje federacije nego što je EU, i da su iz nje su izlazili okrvavljeni i ranjeni kao fizički i ekonomski bogalji, ona se sasvim opravdano plaši šta se može desiti ukoliko Srbija i srpski narod uđu u tu tzv. super-državu. Još ukoliko se tome doda da moramo da platimo cenu priznavanja homoseksualnih brakova (što je prava verska dikriminacija), onda je bolje da se svi vratimo na selo i čuvamo ovce.