Када славимо Ваведење сјетимо се да је то празник, установљен у спомен увођења Пресвете Богородице у Јерусалимски храм. Преко Јерусалимског храма и богоугодног молитвеног живота у њему, она је била припремљена за најузвишенију мисију - да се кроз њу роду људском, на спасење, подари Господ наш Исус Христос - и отуда овај догађај има огроман значај за све нас. Нека нам је свима срећан и благословен!
Ријеч двије о стварном догађају.
Пошто је Пресвета Богородица била измољена од Господа, родитељи је њени, када је имала три године, поведоше у Јерусалемски храм да је посвете Господу. У храму се, на служби, затекао свети Захарије, отац светог Јована Крститеља, и мимо свих обичаја, повео малу Марију у најсветији простор храма - светињу над светињама. У светињи над светињама је био Ковчег Завјета и у њу нису смјели улазити ни свештеници већ само првосвештеник, и то само једанпут годишње. У Храму је Пресвета Богородица провела вријеме до своје дванаесте године.
То је, у најкраћем, оно што треба да знамо о самом празнику.
Али има и друго, важно и важније, што треба да нас подстакне на размишљање.
Прво: родитељи Пресвете Богородице су били свјесни да је њихово дијете било њима поклоњено. Био им га је поклонио сам Бог. И наши су стари и старији били свјесни те чињенице да је свако дијете Божји дар. Они су још увијек били далеко од препотентне и богохулне идеје о "планирању породице". Јер, били су у духовним релацијама према Небу и знали су оно што ми сада често превиђамо да је човјек сам, без Бога, слабашан и да је мало тога у његовој моћи и власти. За то су имали диван израз када им се роди дијете. Казали би: "Нашло се, хвала Богу". И када би им дијете било узето не би роптали. Рекли би: "Господ даде, Господ узе, хвала му".
Ми данас превиђамо своју немоћ па по људском разуму покушавамо да сређујемо свијет око себе. Прво се оријенти{емо да обезбиједимо материјалне услове мислећи да је то најважније. Дјеца ће, кажемо, доћи послије на ред. Тек послије видимо - таквих примјера има пуно - када све средимо, онда дјеце - нема. Она су, ипак, изван нашег плана, у Божјој вољи и Његовим рукама.
Овај празник - Ваведење - права је прилика да размислимо и о нашем односу, преко наше дјеце, према Богу. И овај дан треба да нам буде повод за пресабирање да и ми своју дјецу уводимо у храм и приводимо Богу.
Чињеница је - и њу треба истаћи - да ми у овом светом храму - а тако је вјероватно, и у другим нашим црквама - из године у годину, крштавамо све више и више дјеце. И не само малу дјецу: долазе нам све чешће и одрасли крштења ради.
Али, и то треба рећи - осјећамо да су многа од ових ваведења везана уз друге неке обичаје, спојена са другим поводима и слављима. Рецимо, неки родитељи крштавају дјецу о њиховим рођенданима, о једном трошку. И уза све задовољство због присједињења дјетиње, анђелске, душе са Христом и Црквом Његовом, растужи нас, ипак, сазнање колико је - што се родитеqа тиче - то све далеко од суштине.
Поставља се много питања и између њих једно, најосјетљивије а то је: да ли ми, осим тог, крштења ради, увођења дјетета и дјеце у цркву имамо својих ваведења. Има их, из дана у дан, све више, али је исто тако истина, да у многим случајевима родитељи то питање занемарују до крајњих граница. Сада би се могло говорити о мноштву обратних примјера и у њима видимо дјеловање Прста Божијег. Наиме, често смо свједоци призора не да родитељи воде дјецу у цркву него дјеца, ручицама својим, вуку родитеље у цркву. Гледамо и дивимо се, и ма колико се понеки опиру, на крају попусте и уђу. И закључујемо да када би дјеца могла да бирају, и када би смо их слушали, било би и нас више по црквама. Зар нас Врбица не увјерава у то.
Сваки наш дом, браћо и сестре, могао би, и морао би, свакодневно прослављати свој празник - Ваведење. Сваки онај подстицај на молитву, свако, дакле, подсјећање дјеце на Драгог Богу и Његово благо око које све гледа и види, свако упућивање на анђела чувара - то је вођење Христу, то је Ваведење. Ако доводимо нашу дјечицу пред иконе у нашим домовима, и пред кандило, научимо их да се прекрсте, да се обрате Драгом Богу у молитви, уводимо их у храм Господњи. Јер, не треба заборавити, хришћански домови - ако су стварно такви - храмови су Божји, у малом. Ако и прије и послије јела заблагодаримо Богу на Његовим даровима, уводимо нашу дјецу у тајну захвалности. Ако, на крају крајева, имамо Бога у срцима нашим, Он ће бити присутан у сваком нашем дјелу; ако Га животом и дјелом својим свједочимо, то ће виђети и наша дјеца; сама ће се опредијелити на стазу која их води ка Богу.
Чињеница је да смо растрзани, да смо ужурбани, да мало времена имамо. Али, ако можемо да водимо нашу дјецу у циркусе, на стадионе, на миллион којекаквих активности, онда би смо морали да одвојимо мало времена да их приведемо на благослов Ономе који нам их је подарио. Јер, варамо се ако мислимо да је за духовни развој наше дјеце довољно ако им пружимо образовање, ако им омогућимо да науче стране језике, клавир или неку другу вјештину, а ускратимо им контакт са Оним који их је, кроз нас, призвао у живот и назначио их вишим назначењем.
О празнику Богородичином размислимо о свему овоме, и владајмо се тако, да би нас, и нашу дјецу, Мајка Божја узела у заштиту сада и увијек и на дан суда. Амин.
