1. Ne trazite, braco moja, da budete mnogi ucitelji, znajuci da cemo vecma biti osudjeni,
2. Jer svi pogresujemo mnogo puta. Ali ko u reci ne pogresuje, onaj je savrsen covek, moze zauzdati i sve telo.
3. Jer gle, i konjima mecemo zvale u usta da nam se pokoravaju, i sve telo njihovo okrecemo.
4. Gle i ladje, ako su i velike i silni ih vetrovi gone, okrecu se malom krmicom kuda hoce onaj koji upravlja.
5. A tako je i jezik mali ud, i mnogo cini. Gle, mala vatra, i kolike velike sume sazeze.
6. I jezik je vatra, svet put nepravde. Tako i jezik zivi medju nasim udima, poganeci sve telo, i paleci vreme zivota naseg, i zapaljujuci se od pakla.
7. Jer sav rod zverinja i ptica, i bubina i riba, pripitomljava se i pripitomio se rodu covecijem;
8. A jezik niko od ljudi ne moze pripitomiti, jer je nemirno zlo, puno jeda smrtonosnoga.
9. Njime blagosiljamo Boga i Oca, i njime kunemo ljude, koji su stvoreni po oblicju Bozijem.
10. Iz jednih usta izlazi blagoslov i kletva. Ne valja, ljubazna braco moja, da ovo tako biva.
11. Eda li moze izvor iz jedne glave tociti slatko i gorko?
12. Moze li, braco moja, smokva masline radjati ili vinova loza smokve? Tako nijedan izvor ne daje slane i slatke vode.
13. Ko je medju vama mudar i pametan neka pokaze od dobrog zivljenja dela svoja u krotosti i premudrosti.
14. Ako li imate gorku zavist i svadju u srcima svojim, ne hvalite se, ni lazite na istinu.
15. Ovo nije ona premudrost sto silazi odozgo, nego zemaljska, ljudska, djavolska.
16. Jer gde je zavist i svadja onde je nesloga i svaka zla stvar.
17. A koja je premudrost odozgo ona je najpre cista, a potom mirna, krotka, pokorna, puna milosti i dobrih plodova, bez hatera, i nelicemerna.
18. A plod pravde u miru seje se onima koji mir cine.
