1. Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,
2. Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.
3. Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.
4. Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.
5. А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.
6. И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла.
7. Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;
8. А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.
9. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.
10. Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.
11. Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?
12. Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.
13. Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.
14. Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.
15. Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.
16. Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.
17. А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.
18. А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.
