1. Imajuci, dakle, ovakva obecanja, o ljubazni! Da ocistimo sebe od svake poganstine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Bozijem.
2. Primite nas, nikom ne ucinismo nazao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo.
3. Ne govorim na osudjenje, jer pre rekoh da ste u srcima nasim, da bih s vama i umro i ziveo.
4. Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radoscu pored svih briga nasih.
5. Jer kad dodjosmo u Makedoniju, nikakav mir nemase telo nase, nego u svemu bese u nevolji: spolja borbe, iznutra strah.
6. Ali Bog, koji tesi ponizene, utesi nas dolaskom Titovim.
7. A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on utesi za vas kazujuci vasu zelju, vase plakanje, vase stradanje za mene, tako da se jos vecma obradovah.
8. Jer ako sam vas i razalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, razali vas.
9. Ali se sad radujem, ne sto biste zalosni, nego sto se ozalostiste na pokajanje: jer se ozalostiste po Bogu, da od nas ni u cemu ne stetujete.
10. Jer zalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a zalost ovog sveta smrt donosi.
11. Jer, gle, ovo samo sto se po Bogu ozalostiste, koliko ucini staranje medju vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu zelju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste cisti u delu.
12. Jer ako vam i pisah, ne ovog radi koji je skrivio, niti onog radi kome je krivo ucinjeno, nego da se pokaze medju vama staranje nase za vas pred Bogom.
13. Zato se utesismo utehom vasom; a jos se vecma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov.
14. Jer sto sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio; nego kako je sve istina sto govorismo vama, tako i pohvala nasa k Titu istinita bi.
15. I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslusanja svih vas, kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.
16. Radujem se, dakle, sto se u svemu smem osloniti na vas.
