1. U to vreme, govori Gospod, izvadice se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti svestenicke i kosti prorocke, i kosti stanovnika jerusalimskih;
2. I razmetnuce se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubise i kojima sluzise i za kojima idose i koje trazise i kojima se klanjase; nece se pokupiti ni pogrepsti, nego ce biti gnoj po zemlji.
3. I volece smrt nego zivot, sav ostatak sto ih ostane od ovog roda zlog, sto ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.
4. Jos im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zadje, ne vraca li se?
5. Zasto je zasao taj narod jerusalimski za svagda? Drze se prevare, nece da se obrate.
6. Pazio sam i slusao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da rece: Sta ucinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.
7. I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i zdral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.
8. Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laz ucini lazljiva pisaljka knjizevnicka.
9. Mudraci se osramotise, uplasise se i uhvatise se; eto, odbacise rec Gospodnju, pa kakva im je mudrost?
10. Zato cu dati zene njihove drugima, njive njihove onima koji ce ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadose na lakomstvo, i proroci i svestenici, svi su varalice.
11. Jer lece rane kceri naroda mog ovlas govoreci: Mir, mir; a mira nema.
12. Eda li se postidese sto cinise gad? Niti se postidese niti znaju za stid; za to ce popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadace, veli Gospod.
13. Sasvim cu ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lisce je opalo; i sta sam im dao uzece im se.
14. Sto stojimo? Skupite se i udjimo u tvrde gradove, i onde cutimo; jer nas je Gospod Bog nas ucutkao napojivsi nas zuci, jer zgresismo Gospodu.
15. Cekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
16. Od Dana cu se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dodjose i pojedose zemlju i sve sto bese u njoj, gradove i koji zivljahu u njima.
17. Jer, evo, ja cu pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te ce vas ujedati, govori Gospod.
18. Okrepio bih se u zalosti, ali je srce u meni iznemoglo.
19. Eto vike kceri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zasto me razgnevise svojim likovima rezanim, tudjim tastinama?
20. Zetva je prosla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.
21. Satrven sam sto je kci naroda mog satrvena, u zalosti sam, cudo osvoji me.
22. Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zasto se dakle ne isceli kci naroda mog?
