1. O da bi razdro nebesa i sisao, da se rastope gore od Tebe,
2. Kao sto se na ognju razgori granje i voda uzavri od ognja, da ime Tvoje poznaju neprijatelji Tvoji i da narodi drhcu od Tebe.
3. Kad si cinio strahote kojima se ne nadasmo, Ti si silazio, i gore se rastapahu od Tebe.
4. Otkako je veka ne cu se, niti se usima dozna, niti oko vide Boga osim Tebe da bi tako ucinio onima koji Ga cekaju.
5. Sretao si onog koji se raduje tvoreci pravdu; pominju Te na putevima Tvojim; gle, Ti si se razgnevio sto gresismo; da na njima jednako ostasmo, bismo se spasli.
6. Ali svi bejasmo kao necisto sta, i sva nasa pravda kao necista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja nasa kao vetar odnesose nas.
7. Nikoga ne bi da priziva ime Tvoje, da ustane da se Tebe drzi, jer si sakrio lice svoje od nas i rastopio si nas bezakonjem nasim.
8. Ali sada, Gospode, Ti si nas Otac; mi smo kao, a Ti si nas loncar, i svi smo delo ruku Tvojih.
9. Gospode, ne gnevi se veoma, i ne pominji doveka bezakonje; evo, pogledaj; mi smo svi Tvoj narod.
10. Gradovi svetosti Tvoje opustese; Sion opuste, Jerusalim posta pustos.
11. Dom nase svetinje i nase krasote, u kome Te slavise oci nasi, izgore ognjem, i sve sto nam bese drago potrveno je.
12. Hoces li se na to uzdrzati, Gospode, i cutati, i jednako nas muciti?
