1. Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavase crkvu.
2. Serafimi stajahu vise Njega, svaki ih imase sest krila: dvema zaklanjase lice svoje i dvema zaklanjase noge svoje, a dvema letese.
3. I vikahu jedan drugom govoreci: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.
4. I zadrmase se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.
5. I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam covek necistih usana, i zivim usred naroda necistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim ocima.
6. A jedan od serafima dolete k meni drzeci u ruci ziv ugljen, koji uze s oltara klestima,
7. I dotace se usta mojih, i rece: Evo, ovo se dotace usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj ocisti se.
8. Potom cuh glas Gospodnji gde rece: Koga cu poslati? I ko ce nam ici? A ja rekoh: Evo mene, posalji mene.
9. A On rece: Idi, i reci tom narodu: Slusajte ali necete razumeti, gledajte ali necete poznati.
10. Ucini da odeblja srce tom narodu i usi da im otezaju, i oci im zatvori, da ne vide ocima svojim i usima svojim da ne cuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.
11. A ja rekoh: Dokle, Gospode? A On rece: Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuce da budu bez ljudi, i zemlja dokle sasvim ne opusti,
12. I dokle Gospod opravi daleko ljude i bude sama pustos u zemlji.
13. Ali ce jos biti u njoj desetina, pa ce se i ona zatrti; ali kao hrast ili brest, kojima i kad zbace lisce ostaje stablo, tako ce sveto seme biti njeno stablo.
