1. Covek rodjen od zene kratka je veka i pun nemira.
2. Kao cvet nice, i odseca se, i bezi kao sen, i ne ostaje.
3. I na takvog otvaras oko svoje, i mene vodis na sud sa sobom!
4. Ko ce cisto izvaditi iz necista? Niko.
5. Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu medju, preko koje ne moze preci.
6. Odvrati se od njega da pocine dokle ne navrsi kao nadnicar dan svoj.
7. Jer za drvo ima nadanja, ako se posece, da ce se jos omladiti i da nece biti bez izdanka;
8. Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,
9. Cim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.
10. A covek umire iznemogao; i kad izdahne covek, gde je?
11. Kao kad voda otece iz jezera i reka opadne i usahne,
12. Tako covek kad legne, ne ustaje vise; dokle je nebesa nece se probuditi niti ce se prenuti oda sna svog.
13. O da me hoces u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi das rok kad ces me se opomenuti!
14. Kad umre covek, hoce li oziveti? Sve dane vremena koje mi je odredjeno cekacu dokle mi dodje promena.
15. Zazvaces, i ja cu Ti se odazvati; delo ruku svojih pozeleces.
16. A sada brojis korake moje, i nista ne ostavljas za greh moj.
17. Zapecaceni su u tobocu moji prestupi, i zavezujes bezakonja moja.
18. Zaista, kao sto gora padne i raspadne se, i kao sto se stena odvali s mesta svog,
19. I kao sto voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje covecije obracas u nista.
20. Nadvadjujes ga jednako, te odlazi, menjas mu lice i otpustas ga.
21. Ako sinovi njegovi budu u casti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.
22. Samo telo dok je ziv boluje, i dusa njegova u njemu tuzi.
