1. Dodijao je dusi mojoj zivot moj; pusticu od sebe tuznjavu svoju, govoricu u jadu duse svoje.
2. Reci cu Bogu: Nemoj me osuditi; kazi mi zasto se pres sa mnom.
3. Je li Ti milo da cinis silu, da odbacujes delo ruku svojih i savet bezboznicki obasjavas?
4. Jesu li u Tebe oci telesne? Vidis li kao sto vidi covek?
5. Jesu li dani tvoji kao dani coveciji, i godine tvoje kao vek ljudski,
6. Te istrazujes moje bezakonje i za greh moj razbiras?
7. Ti znas da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.
8. Tvoje su me ruke stvorile i nacinile, i Ti me odsvuda potires.
9. Opomeni se da si me kao od kala nacinio, i opet ces me u prah obratiti.
10. Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me?
11. Navukao si na me kozu i meso, i kostima i zilama spleo si me.
12. Zivotom i miloscu darivao si me; i staranje Tvoje cuvalo je duh moj.
13. I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe.
14. Ako sam zgresio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog.
15. Ako sam skrivio, tesko meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videci muku svoju.
16. I ako se podigne, gonis me kao lav, i opet cinis cudesa na meni.
17. Ponavljas svedocanstva svoja protiv mene, i umnozavas gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me.
18. Zasto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!
19. Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen.
20. Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim,
21. Pre nego otidem odakle se necu vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni,
22. U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.
