1. Nije li covek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadnicarski?
2. Kao sto sluga uzdise za senom i kao sto nadnicar ceka da svrsi,
3. Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noci mucne odredjene mi.
4. Kad legnem, govorim: Kad cu ustati? I kad ce proci noc? I sitim se prevrcuci se do svanuca.
5. Telo je moje obuceno u crve i u grude zemljane, koza moja puca i rascinja se.
6. Dani moji brzi bise od cunka, i prodjose bez nadanja.
7. Opomeni se da je moj zivot vetar, da oko moje nece vise videti dobra,
8. Niti ce me videti oko koje me je vidjalo; i tvoje oci kad pogledaju na me, mene nece biti.
9. Kao sto se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko sidje u grob, nece izaci,
10. Nece se vise vratiti kuci svojoj, niti ce ga vise poznati mesto njegovo.
11. Zato ja necu braniti ustima svojim, govoricu u tuzi duha svog, naricati u jadu duse svoje.
12. Eda li sam more ili kit, te si namestio strazu oko mene?
13. Kad kazem: Potesice me odar moj, postelja ce mi moja olaksati tuznjavu,
14. Tada me strasis snima i prepadas me utvarama,
15. Te dusa moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
16. Dodijalo mi je; necu do veka ziveti; prodji me se; jer su dani moji tastina.
17. Sta je covek da ga mnogo cenis i da maris za nj?
18. Da ga pohodis svako jutro, i svaki cas kusas ga?
19. Kad ces se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
20. Zgresio sam; sta cu Ti ciniti, o cuvaru ljudski? Zasto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?
21. Zasto mi ne oprostis greh moj i ne uklonis moje bezakonje? Jer cu sad leci u prah, i kad me potrazis, mene nece biti.
