1. Tada Josif pade na lice ocu svom, i plaka nad njim celujuci ga.
2. I zapovedi Josif slugama svojim lekarima da mirisima pomazu oca njegovog; i lekari pomazase mirisima Izrailja.
3. I navrsi mu se cetrdeset dana, jer toliko dana treba onim koje pomazu mirisima; i plakase za njim Misirci sedamdeset dana.
4. A kad prodjose zalosni dani, rece Josif domasnjima Faraonovim govoreci: Ako sam nasao milost pred vama, govorite Faraonu i recite:
5. Otac me je moj zakleo govoreci: Evo, ja cu skoro umreti; u grobu mom, koji iskopah u zemlji hananskoj, onde me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svog, a posle cu opet doci.
6. A Faraon mu rece: Idi, pogrebi oca svog kako te je zakleo.
7. I otide Josif da pogrebe oca svog; i s njim podjose sve sluge Faraonove, staresine od doma njegovog i sve staresine od zemlje misirske.
8. I sav dom Josifov i braca njegova i dom oca njegovog; samo decu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostavise u zemlji gesemskoj.
9. A podje s njim kola i konjanika toliko da bese vojska vrlo velika.
10. A kad dodjose na gumno Atadovo, koje je s one strane Jordana, plakase onde mnogo i vrlo tuzno; i Josif ucini zalost za ocem svojim za sedam dana.
11. A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad videse plac na gumnu Atadovom, rekose: U velikoj su zalosti Misirci. Zato prozvase ono mesto s one strane Jordana Zalost misirska.
12. I ucinise mu sinovi njegovi kako im bese zapovedio.
13. Odnesose ga sinovi njegovi u zemlju hanansku, i pogrebose ga u pecini na njivi makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji.
14. I pogrebavsi oca svog vrati se Josif u Misir i braca njegova i svi koji behu izasli s njim da pogrebu oca njegovog.
15. A braca Josifova videci gde im otac umre, rekose: Moze biti da se Josif srdi na nas, pa ce nam se osvetiti za sve zlo sto mu ucinismo.
16. Zato porucise Josifu: Otac tvoj zapovedi na samrti i rece:
17. Ovako kazite Josifu: Molim te, oprosti braci svojoj bezakonje i greh, sto ti pakostise; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvog. A Josif zaplaka se kad mu to rekose.
18. Posle dodjose i braca njegova i padose pred njim i rekose: Evo smo sluge tvoje.
19. A Josif im rece: Ne bojte se, zar sam ja mesto Boga?
20. Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da ucini sta se danas zbiva, da se sacuva u zivotu mnogi narod.
21. Ne bojte se dakle; ja cu hraniti vas i vasu decu. Tako ih utesi i oslobodi.
22. Tako zivljase Josif u Misiru s domom oca svog, i pozive sto i deset godina.
23. I vide Josif sinove Jefremove do treceg kolena; i sinovi Mahira sina Manasijinog rodise se i odrastose na kolenima Josifovim.
24. I rece Josif braci svojoj: Ja cu skoro umreti; ali ce vas zacelo Bog pohoditi, i izvesce vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu.
25. I zakle Josif sinove Izrailjeve i rece: Zaista ce vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.
26. Potom umre Josif, a bese mu sto i deset godina; i pomazavsi ga mirisima metnuse ga u kovceg u Misiru.
