1. A Jakov zivese u zemlji gde mu je otac bio dosljak, u zemlji hananskoj.
2. Ovo su dogadjaji Jakovljevi. Josif kad bese momak od sedamnaest godina, pasase stoku s bracom svojom, koju rodise Vala i Zelfa zene oca njegovog; i donosase Josif zle glasove o njima ocu svom.
3. A Izrailj ljubljase Josifa najvecma izmecu svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i nacini mu sarenu haljinu.
4. A braca videci gde ga otac ljubi najvecma izmedju sve brace njegove, stadose mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu rec progovoriti.
5. Uz to usni Josif san i pripovedi braci svojoj, te oni jos vecma omrznu na nj.
6. Jer im rece: Da cujete san sto sam snio:
7. Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vasi snopovi idjahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.
8. Tada mu braca rekose: Da neces jos biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga jos vecma stadose mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reci njegovih.
9. Posle opet usni drugi san, i pripovedi braci svojoj govoreci: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.
10. A pripovedi i ocu svom i braci svojoj; ali ga otac prekori i rece mu: Kakav je to san sto si snio? Eda li cemo doci ja i mati tvoja i braca tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?
11. I zavidjahu mu braca; ali otac njegov cuvase ove reci.
12. A kad braca njegova otidose da pasu stoku oca svog kod Sihema,
13. Rece Izrailj Josifu: Ne pasu li braca tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te posaljem k njima. A on rece: Evo me.
14. A on mu rece: Idi, vidi kako su braca tvoja i kako je stoka, pa dodji da mi javis. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.
15. I covek jedan nadje ga a on luta po polju; te ga zapita govoreci: Sta trazis?
16. A on rece: Trazim bracu svoju; kazi mi, molim te, gde su sa stokom?
17. A covek rece: Otisli su odavde, jer cuh gde rekose: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za bracom svojom, i nadje ih u Dotaimu.
18. A oni ga ugledase iz daleka; i dok jos ne dodje blizu njih, stadose se dogovarati da ga ubiju,
19. I rekose medju sobom: Gle, evo onog sto sne sanja.
20. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa cemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda cemo videti sta ce biti od njegovih snova.
21. Ali Ruvim kad cu to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavsi: Nemojte da ga ubijemo.
22. I jos im rece Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dizite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.
23. I kad Josif dodje k braci svojoj, svukose s njega haljinu njegovu, haljinu sarenu, koju imase na sebi.
24. I uhvativsi ga bacise ga u jamu; a jama bese prazna, ne bese vode u njoj.
25. Posle sedose da jedu. I podigavsi oci ugledase, a to gomila Ismailjaca idjase od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nosahu u Misir.
26. I rece Juda braci svojoj: Kakva ce biti korist sto cemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?
27. Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dizemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, nase je telo. I poslusase ga braca njegova.
28. Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukose i izvadise Josifa iz jame, i prodadose Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedose Josifa u Misir.
29. A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,
30. Pa se vrati k braci svojoj, i rece: Nema deteta; a ja kuda cu?
31. Tada uzese haljinu Josifovu, i zaklavsi jare zamocise haljinu u krv,
32. Pa onda poslase sarenu haljinu ocu njegovom porucivsi: Nadjosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.
33. A on je pozna i rece: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.
34. I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tuzase za sinom svojim dugo vremena.
35. I svi sinovi njegovi i sve kceri njegove ustadose oko njega teseci ga, ali se on ne dade utesiti, nego govorase: S tugom cu u grob leci za sinom svojim. Pa i njegov otac plakase za njim.
36. A Madijani prodadose ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku strazarskom.
