Вече прво: "Радован Караџић, песник (1)"
Вече прво одржано је у сали цркве Светог Саве у Торонту, 203 Ривер, у суботу, 29. новембра. О песништву Радована Караџића говорили су Радован Гајић и др Давор Миличевић. Стихове су казивали Радован Караџић и Димитрије Поробић.

Вече друго: "Радован Караџић, песник (2)"
Црква Светог Саве, Торонто, субота, 27. децембра у 19 сати.
О песништву говоре: Ранко Радовић и др Давор Миличевић
Стихове казују: Димитрије Поробић и Ђорђије Живковић

Са прве вечери
Радован Гајић:
Клупе парламента српске државе са краја 19. и током прве половине 20. века, испуњавају и сјајна имена српског пера. Иако се, посуновраћене самоопојем сопствене умишљене божанствености једнога човека, драстично одвајају од духовности свога народа, током друге половине 20. века, политика и књижевност Срба наћи ће стазу да и даље иду заједно. И не само оличено у дијаматичној личности Добрице Ћосића, већ појавом читавог низа других, посебно књижевника јасног православног утемељења, из земаља и простора у којима им ватиканска, крвљу наметана, опција негира српскост. Такав ће историјски ток изнедрити и духовну и књижевну и политичку појаву интелектуалне громаде каква је Радован Караџић. Такав ће историјски ток поново показати, и у нашим данима, да је целокупна српска литература драма опредељења за борбу националног опстанка.
(...)
Речи блебеће само онај ко мисли да речи не коштају ништа. Само будала, која мисли да кошта једино оно што се плаћа новцем, блебеће речи. Свака изговорена реч у Божије ухо заседа. И чека онога који ју је изрекао у својој заседи.
Тамо где је казана, написана, реч саме истине, библиотеке се руше у прашину, хиљаде прича тоне у заборав, да их се нико не сети ни да су биле. Ту ужас истине поражава дотадање лашце и варалице народа.
Бог јесте. (...)
Као Јездра умни, вешт у знању закона Бога небескога, сетите се, није ли књижевник, политичар, председник Републике Српске Радован Караџић, носилац политике којом је враћена служба Божија у свакодневицу људске пристојности, како то припада човеку да би га чинило човеком? И не бојте се јер се није ни Он бојао. Славимо своје прваке књижевног пера, политичке мисли и духовништва нашег, јер тако славимо своју будућност, а то значи своје потомке. Славимо дакле оне који ће се спомињати нас. Баш како се и сами спомињемо Сина по коме нас спомињу векови:
(?)Син Човечији нема где заклонит(?) главе/ У овоме свету пропадљиве славе.(?) ((?)Наука(?)) Син који је поучио: (?)А он одговори и рече, писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.(?) (Мт. 4, 4)
Ови, наши страдалници, о којима је ово слово, долазе из света непропадљиве славе.
А тамо?
Реч истином окупља свевечна.
Тамо?
Бог јесте.

Давор Миличевић:
Ова наша окупљања не започињемо случајно поезијом и причом о поезији. Поезија, као тијело свијета, суштинско је сведочење Истине. А то и такво сведочење у случају Радована Караџића има посебну тежину. (...)
Велика лаж се на овом човјеку одавно вјежбала, а ових посљедњих деценију и по у томе досегла до сада невиђене, глобалне размјере. Једна од главних одлика ове кампање јесте та да се лаж на свом путу хранила сваким детаљом који се на Караџића односио: све што је Караџић радио и чиме се бавио, све што га се на овај или онај начин тицало, морало је бити деформисано и изобличено да би било упаковано у ту савршену амбалажу велике лажи. Ту судбину доживјела је и поезија Радована Караџића. Огласили су се, наравно, дилетанти, истрзали пјесничку ријеч из њеног органског контекста и пресађивали је у сопствени дио приче о Караџићу. Мучећи се да дају на тежини својој порвршној ријечи и да своју причу учине кохерентном, огријешили су се о пјесничку ријеч. Прогласили су, сасвим успутно, и ту поезију лошом.
Ми, који се тумачењем поезије бавимо, имамо обавезу да и због овога говоримо о Караџићевој поезији. Тиме ћемо супротставити двије кохерентне, заокружене цјелине: ону коју поезија својом природом доноси, и ону коју су мајстори лажи ових петнаестак година брижљиво паковали. И можда ће се показивањем истине о Караџићевом пјесништву - повлачењем једне, наизглед мале нити са тог савршено упакованог пакета (?) и сама конструкција велике лажи почети да осипа.
(...)
У поетском насљеђу српског духовног простора, гдје се дамар личне исповијести одувијек уплитао у трагедију колектива а општи усуд историје налазио одјека и у најинтимнијем запису, стихови Радована В. Караџића неће бити изузетак од овог општег правила којим је одређена српска поезија с краја 20. вијека. Поготово унутар круга "сарајевских пјесника" у којем је стасавао и овај аутор. (...) Али оно што Караџића и овој групи издваја, до мјере да његови стихови данас звуче пророчански, јесте то повратно пресипање трагичког из општег оквира у лични, накнадно изравнавање поетичке и личне ситуације, у којем лична жртва пјесникова и његово страдање постају непогрешив показатељ колективног распећа народа и у овој најновијој крвавој историјској епизоди. (...) Зато истина о поезији Радована В. Караџића и јесте истина о свима нама. Зато на нама и јесте да о тој истини говоримо.