Радован Гајић
Оружаном акцијом грузијских парамилитарних снага на регуларне трупе Руске армије отпочео је нови освајачки поход Запада, трећи по реду у једном веку, на земљу Русију.
Први је био 1918, други 1941, и сада, 2008, ево трећега. Сва три освајачка похода финансирана су од истих банкарско-корпорацијских - Рокфелер, Ротшилд, Форд плус остали акционари - кругова. Сада бива јасно зашто је Холбрук продао Караџића. Сада је јасно зашто је Хашки суд установљен као оружје којим ће се, успутно и тек вежбања ради, искоренити народ Срба са Планете, а у ствари освојити земља Русија и њена се богатства ставити у шапе бесомучних банкара и корпорацијских индустријалаца, чији су животи сведени тек на подизање кашике од тањира до уста и на пуко задовољавање похотних настраности својих тела, било ушмркавањем твари у њега, било цеђењем различитих салива из њега. За ту сврху нужан је бесплатан, ропски, рад покорних милијарди, које неће пуштати ни гласа када их се? коље... и коље.
Када су, 1984. године, Роналд Реган и Михаил Горбачев потписали чувени САЛТ уговор о нуклераном разоружању и престанку хладног рата, тај уговор, између осталог, садржао је и клаузулу која каже да се обе земље, високе потписнице споразума, обавезују да ће учинити све да не дође до ратног сукоба на територији ондање Југославије, као и потклаузулу да, ако ипак дође до ратног сукоба, обе ће потписнице учинити све да се сукоб нипошто не интернационализује. У противном, стране задржавају право да, ако се било која осети угроженом, доведе у питање споразум о нуклераном разоружању.
До ратног сукоба унутар Југославије је ипак дошло и то у виду побуне федерата.
По завршетку Другог светског рата, извршена је преформирање претходне Југославије. Нову државу начиниле су нове идеолошке снаге оних ентитета који су последњи заокружили формирање претходе, монархистичке Југославије. Наиме, из истих разлога због којих је краљ Александар И Карађорђевић, 1929. године, и завео диктатуру, формирана је нова држава као федерација по карактеру свога уређења. Диктатура је била обрачун над сецесионистичким снагама. Из рата се изашло тако што су сецесионистичке снаге одређене као ратни губитници и тиме сви који су следили то опредељење учињени федератима нове заједнице.
Прва федерација у историји организације људских заједница била је Пелопонески савез, оформљен после рата пелопонеских градова-држава, у 5.ом веку старе ере, када је из сукоба Атина изашла као победник над хиљадубројнијом персијском силом. Отуда су у новом савезу све остале државице морале Атини да плаћају данак и да увек чине уступак у политичком одлучивању кад је Атина у питању. Морали су, дакле, да федерирају. Сваки иоле образовани правник међународног права зна да је ово основа сваког федеративног уређења током целокупне касније историје човечанства до данас. У федерацији САД све друге земље, и дан данас, морају да федерирају, да чине уступке према држави Тексас, јер је она та која окупља и чије су жртве и победе темељ америчке, федералне заједнице.
Бивша Југославија, пак, установила је за своје заједништво идеолошке истомишљенике Срба, Хрвата и Словенаца, којима је то укинуто диктатуром 1929. године и проглашена заједница која је требало да послужи за стварање нове, есперанто нације, Југословена. Они други Срби, Хрвати и Словенци, идеолошки неистомишљеници, били су гурнути са оне стране закона и за своје идеје били су кривично гоњени.
У тој игри Срби су као народ прошли најгоре, и то превасходно због непризнавања четника за ослободилачки покрет и борце за слободу. Јер су и једни и други, партизани и четници, били само борци за своје нове колонијалне господаре. Партизани су повели народ у ропство совјетизму, четници већ устаљеним енглеским крвопијама. Када су Енглези, ~ерчил, увидели четничку тврдокорност у, веровали или не југословенској, али монархистичкој заједници народа - јер су четништво чинили монархисти свих југословенских народа, али са тежњом да се народи очувају, а не да се топе у некаквом новом интернационализму - одлучили су да купе партизански покрет пошто су им вођу, Броза, од почетка (и до краја живота) држали на платном списку Вилијама Стефансона. Продаја је, на међународној техно-индустријској пијаци робова на нивоу Планете, закључена у јесен 1943. Од истог тренутка четницима се укидају све принадлежности које су им западни савезници слали. Симптоматично је да у исти период пада и капитулација Италије, која је финнсирана из истих средстава као и куповина Титових партизана, а веровали или не, из истих средстава као и читава Хитлерова армија Вермахта.
Ова препродаја српско-балканских војних маса (читај: робова следећег техно-идустријског нивао Света, образованих за тај исти ниво, кроз процес ратовања ватреним оружјем полуаутомтског и аутоматског типа), поделила је Србе до тихог, невидљивог, суровог, братоубилачког рата, унутар Српског националног бића, који и данас тамо трепери, и ту и тамо се испољи на рубу разних жучних партијско-политичких расправа.
Тај, у ствари нерешени сукуб, озваничен федерацијом идеолошки сучељених снага, а само привидно географски одељеним, националним силама, створио је могућност и Западу и Истоку, Енглеској Америци са једне стране (баш тако: Енглеска Америка, Америка која је ипак власништво Енглеза), и Русији са друге стране, да у споразуму о хладном рату имају клин о којем споразум виси, Југославију, и да једни другима прете избијањем тога клина. Тако ће 1949. доћи, приликом једног разговора између Стаљина и ~ерчила, до ~ерчилове отворене претње Стаљину бацања нуклерне бомбе на Москву, ако се настави са убијањем југословенских граничара на границама са Бугарском, Румунијом, Мађарском. (У периоду између 1948 и 1955. убијено је преко четири и по хиљаде југословенских граничара, а објава рата, по узусима међународног права, могућа је и за само једног убијеног граничара). Стаљин тада није знао да Запад нема више ни једну нуклеарну бомбу, и да Западу, с обзиром на уочене недостатке у процесу, треба најмање три године за производњу нове бомбе.
У тако постављеним односима, претпостављени распад лажне, идеолошки утемељене федерације, постао је предмет САЛТ споразума, и њиме је предвиђен и могући (читај: планирани) грађански рат у Југославији. У својим металним ормарима планове су, и ЦИА и КГБ, имали разрађене још 1972. Баш како су се одвијали и разговори и напредовање на плану САЛТ споразума, тако су наведени планирали рат. Броз је знао о свему томе и лавирао је да избегне рат колико год је било могуће, истовремено развијајући стратегијску линију, гомилањем сваке врсте наоружања, да тај рат, ако до њега ипак дође, више нико не заборави и да, раније или касније, Балкан опет буде узрок светског конфликта. Његова настојања гледана су са обе стране са подсмехом. Али показало се да умови обеју, па и треће обавештајне групе, нису били дорасли овом шахисти и да ће све и скончати управо светским сукобом чији је фитиљ поново запаљен на Балкану.
На особен начин, САЛТ споразум је наставак споразума са Јалте 1944. године, где се и увидела ~ерчилова сувишност, па ће се, посебно после Суецке кризе, током друге половине 20. века, разговори или ћутања о питањима управљања масама човечанства на Планети одвијати све више на нивоу САД - СССР. Енглеска је престала да се пита. Она, као и Француска, може да мути токове човечанства, баш како су обе и починиле своја злочинства те врсте, и према човечанству и према народима Балкана после 1992. године.
Важност Јалте овде је у томе што су тада и тамо потписана четири протокола о четири нивоа сарадње. ~етврти је био полутајни, а тицао се сарадње земаља победница на плану обавештајног и контраобавештајног рада, шпијинаже једних од других. Отуда су, не случјно, на власт истовремено дошли Горбачов (КГБ) и Џорџ Буш Старији (ЦИА). Сврха је била да се стане на пут развоју европских обавештајних сила, да их се држи под контролом, јер су управо оне, за своју корист, здружено радиле на рушењу светског хладноратовског, али антиратно безбедног, блоковског поретка САД - СССР. У томе се није успело и хаос је почео играма на Балкану, за шта су сви, једногласно, окривили Србе. Природно, јер Срби имају своју Цркву, имају своје изворно, духовно наслеђе, своји су на своме, па је над Србима могуће иживљавати се до бесвест, пошто сем Бога, за Србе нико неће не питати.
Мали европски шпијунчићи: француски, енглески, холандски, шведсаки, фински и ини, сви су дошли да се вежбају по Балкану у завађању локалних комшија и да отуда вуку свој ћар, тобож мирећи завађне. Хаос грађанског рата отео се контроли већих шпијунских центара, али је сукоб успешно држан, и одржава се, унутар граница бише Титове Југославије. Није дошло до интернационализације сукоба. Нити је то таквим игде озваничено. За то се чувало хапшење Радована Караџића, јер ће то бити почетак савременог похода на Русију.
Алфонсо Ори, послушни сарадник одређених европских геополитичких кругова (каква је била и мадам Арбур), као и одређних обавештајних европских кругова (посебно ватиканског), којима мора да одслужи да се не би обелоданиле његове мале настране сколоности, сам је себе именовао за предеседавајућег судију у поступку против Радована Караџића. То је његова изјава на отварању суђења. Тачно је да је то урадио по савету и препоруци одређених европских технополитик моћника, да он буде тај који ће скинути Радованову главу, пошто је успешно скинуо и другим Србима, а у процесеима славодобитно ослободио оне који су Србе искорењивали.
Али, за тај дан, судија Ори је имао много важнији задатак и успешно га је обавио, до мере да сада може и да оде у пензију. (И нека се нико не изненади ако се ово догоди.) Званично, судија Ори је објавио да је ратни сукоб, да је грађански рат на територији Југославије, био интернационални сукоб. И нигде се нико на Западу, цивилизованом и образованом, није томе успротивио.
Судија Ори, у најмању руку, овим што је рекао, за чињеницу проглашава лаж, са сврхом да свесно манипулише светском јавношћу. Јер није његово чак ни да то ради. Није његово да он одређује карактер одређеног ратног сукоба. Али, сврха и смисао били су да се отпочне са нападом на Русију, јер тамо је онај велики залогај. Тамо се сада налазе будући оптуженици за ратне злочине. Све што треба јесте да неки заманути судија, по налогу ове или оне службе, са хашког трона повиче рат између Грузије и Русије је интернационални сукоб. А то је и био смисао продаје Радована Хагу у ово време и поента првог дана процеса Радовану пред унапред само/инструираним судијом Оријем. Радован је овде мање важан. Они који су поставили судију Орија на његово место добили су своју очекивану надокнаду у тачно планираном, овом дану.
Суђењем Радовану Караџићу дат је знак да оружани, освајачки напад на Русију може да почне. Руске вође биће будући хашки заточеници.
За Србе, у Хагу или ван Хага, нема наде. Сви ми, Срби, осуђени смо од хашких муфтија и кадија, чуј судија, на нестанак. Ми смо само успутна (колатерална) штета у рашчепљеним устима похотног Запада, зинулог на земљу Русију. Једино нам је да знамо: свако мора да сабере себи гнев Господњи за дан Његовога гнева, а лакше је умерети од гнева човековога него од гнева Божијег. Увек било и биће. Срца непокајника изабрана су да се, на нама, накупе гнева Господњег за свој дан сусрета са Њиме.
Него, нека је Бог истинит, а човјек је сваки лажа, као што је написано: Да се оправдаш у ријечима својим и да побиједиш када ти суде.? (Римљ. 3,4.)
08. 08. 2008.
Додатак: У међувремену, судија Ори замењен је на захтев Радована Караџића. Свеједно, он је своју улогу одиграо. Напад на Русију је почео.
