Radovan Gajić

Oružanom akcijom gruzijskih paramilitarnih snaga na regularne trupe Ruske armije otpočeo je novi osvajački pohod Zapada, treći po redu u jednom veku, na zemlju Rusiju.

Prvi je bio 1918, drugi 1941, i sada, 2008, evo trećega. Sva tri osvajačka pohoda finansirana su od istih bankarsko-korporacijskih - Rokfeler, Rotšild, Ford plus ostali akcionari - krugova. Sada biva jasno zašto je Holbruk prodao Karadžića. Sada je jasno zašto je Haški sud ustanovljen kao oružje kojim će se, usputno i tek vežbanja radi, iskoreniti narod Srba sa Planete, a u stvari osvojiti zemlja Rusija i njena se bogatstva staviti u šape besomučnih bankara i korporacijskih industrijalaca, čiji su životi svedeni tek na podizanje kašike od tanjira do usta i na puko zadovoljavanje pohotnih nastranosti svojih tela, bilo ušmrkavanjem tvari u njega, bilo ceđenjem različitih saliva iz njega. Za tu svrhu nužan je besplatan, ropski, rad pokornih milijardi, koje neće puštati ni glasa kada ih se? kolje... i kolje.

Kada su, 1984. godine, Ronald Regan i Mihail Gorbačev potpisali čuveni SALT ugovor o nukleranom razoružanju i prestanku hladnog rata, taj ugovor, između ostalog, sadržao je i klauzulu koja kaže da se obe zemlje, visoke potpisnice sporazuma, obavezuju da će učiniti sve da ne dođe do ratnog sukoba na teritoriji ondanje Jugoslavije, kao i potklauzulu da, ako ipak dođe do ratnog sukoba, obe će potpisnice učiniti sve da se sukob nipošto ne internacionalizuje. U protivnom, strane zadržavaju pravo da, ako se bilo koja oseti ugroženom, dovede u pitanje sporazum o nukleranom razoružanju.

Do ratnog sukoba unutar Jugoslavije je ipak došlo i to u vidu pobune federata.

Po završetku Drugog svetskog rata, izvršena je preformiranje prethodne Jugoslavije. Novu državu načinile su nove ideološke snage onih entiteta koji su poslednji zaokružili formiranje prethode, monarhističke Jugoslavije. Naime, iz istih razloga zbog kojih je kralj Aleksandar I Karađorđević, 1929. godine, i zaveo diktaturu, formirana je nova država kao federacija po karakteru svoga uređenja. Diktatura je bila obračun nad secesionističkim snagama. Iz rata se izašlo tako što su secesionističke snage određene kao ratni gubitnici i time svi koji su sledili to opredeljenje učinjeni federatima nove zajednice.

Prva federacija u istoriji organizacije ljudskih zajednica bila je Peloponeski savez, oformljen posle rata peloponeskih gradova-država, u 5.om veku stare ere, kada je iz sukoba Atina izašla kao pobednik nad hiljadubrojnijom persijskom silom. Otuda su u novom savezu sve ostale državice morale Atini da plaćaju danak i da uvek čine ustupak u političkom odlučivanju kad je Atina u pitanju. Morali su, dakle, da federiraju. Svaki iole obrazovani pravnik međunarodnog prava zna da je ovo osnova svakog federativnog uređenja tokom celokupne kasnije istorije čovečanstva do danas. U federaciji SAD sve druge zemlje, i dan danas, moraju da federiraju, da čine ustupke prema državi Teksas, jer je ona ta koja okuplja i čije su žrtve i pobede temelj američke, federalne zajednice.

Bivša Jugoslavija, pak, ustanovila je za svoje zajedništvo ideološke istomišljenike Srba, Hrvata i Slovenaca, kojima je to ukinuto diktaturom 1929. godine i proglašena zajednica koja je trebalo da posluži za stvaranje nove, esperanto nacije, Jugoslovena. Oni drugi Srbi, Hrvati i Slovenci, ideološki neistomišljenici, bili su gurnuti sa one strane zakona i za svoje ideje bili su krivično gonjeni.

U toj igri Srbi su kao narod prošli najgore, i to prevashodno zbog nepriznavanja četnika za oslobodilački pokret i borce za slobodu. Jer su i jedni i drugi, partizani i četnici, bili samo borci za svoje nove kolonijalne gospodare. Partizani su poveli narod u ropstvo sovjetizmu, četnici već ustaljenim engleskim krvopijama. Kada su Englezi, ~erčil, uvideli četničku tvrdokornost u, verovali ili ne jugoslovenskoj, ali monarhističkoj zajednici naroda - jer su četništvo činili monarhisti svih jugoslovenskih naroda, ali sa težnjom da se narodi očuvaju, a ne da se tope u nekakvom novom internacionalizmu - odlučili su da kupe partizanski pokret pošto su im vođu, Broza, od početka (i do kraja života) držali na platnom spisku Vilijama Stefansona. Prodaja je, na međunarodnoj tehno-industrijskoj pijaci robova na nivou Planete, zaključena u jesen 1943. Od istog trenutka četnicima se ukidaju sve prinadležnosti koje su im zapadni saveznici slali. Simptomatično je da u isti period pada i kapitulacija Italije, koja je finnsirana iz istih sredstava kao i kupovina Titovih partizana, a verovali ili ne, iz istih sredstava kao i čitava Hitlerova armija Vermahta.

Ova preprodaja srpsko-balkanskih vojnih masa (čitaj: robova sledećeg tehno-idustrijskog nivao Sveta, obrazovanih za taj isti nivo, kroz proces ratovanja vatrenim oružjem poluautomtskog i automatskog tipa), podelila je Srbe do tihog, nevidljivog, surovog, bratoubilačkog rata, unutar Srpskog nacionalnog bića, koji i danas tamo treperi, i tu i tamo se ispolji na rubu raznih žučnih partijsko-političkih rasprava.

Taj, u stvari nerešeni sukub, ozvaničen federacijom ideološki sučeljenih snaga, a samo prividno geografski odeljenim, nacionalnim silama, stvorio je mogućnost i Zapadu i Istoku, Engleskoj Americi sa jedne strane (baš tako: Engleska Amerika, Amerika koja je ipak vlasništvo Engleza), i Rusiji sa druge strane, da u sporazumu o hladnom ratu imaju klin o kojem sporazum visi, Jugoslaviju, i da jedni drugima prete izbijanjem toga klina. Tako će 1949. doći, prilikom jednog razgovora između Staljina i ~erčila, do ~erčilove otvorene pretnje Staljinu bacanja nuklerne bombe na Moskvu, ako se nastavi sa ubijanjem jugoslovenskih graničara na granicama sa Bugarskom, Rumunijom, Mađarskom. (U periodu između 1948 i 1955. ubijeno je preko četiri i po hiljade jugoslovenskih graničara, a objava rata, po uzusima međunarodnog prava, moguća je i za samo jednog ubijenog graničara). Staljin tada nije znao da Zapad nema više ni jednu nuklearnu bombu, i da Zapadu, s obzirom na uočene nedostatke u procesu, treba najmanje tri godine za proizvodnju nove bombe.

U tako postavljenim odnosima, pretpostavljeni raspad lažne, ideološki utemeljene federacije, postao je predmet SALT sporazuma, i njime je predviđen i mogući (čitaj: planirani) građanski rat u Jugoslaviji. U svojim metalnim ormarima planove su, i CIA i KGB, imali razrađene još 1972. Baš kako su se odvijali i razgovori i napredovanje na planu SALT sporazuma, tako su navedeni planirali rat. Broz je znao o svemu tome i lavirao je da izbegne rat koliko god je bilo moguće, istovremeno razvijajući strategijsku liniju, gomilanjem svake vrste naoružanja, da taj rat, ako do njega ipak dođe, više niko ne zaboravi i da, ranije ili kasnije, Balkan opet bude uzrok svetskog konflikta. NJegova nastojanja gledana su sa obe strane sa podsmehom. Ali pokazalo se da umovi obeju, pa i treće obaveštajne grupe, nisu bili dorasli ovom šahisti i da će sve i skončati upravo svetskim sukobom čiji je fitilj ponovo zapaljen na Balkanu.

Na osoben način, SALT sporazum je nastavak sporazuma sa Jalte 1944. godine, gde se i uvidela ~erčilova suvišnost, pa će se, posebno posle Suecke krize, tokom druge polovine 20. veka, razgovori ili ćutanja o pitanjima upravljanja masama čovečanstva na Planeti odvijati sve više na nivou SAD - SSSR. Engleska je prestala da se pita. Ona, kao i Francuska, može da muti tokove čovečanstva, baš kako su obe i počinile svoja zločinstva te vrste, i prema čovečanstvu i prema narodima Balkana posle 1992. godine.

Važnost Jalte ovde je u tome što su tada i tamo potpisana četiri protokola o četiri nivoa saradnje. ~etvrti je bio polutajni, a ticao se saradnje zemalja pobednica na planu obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, špijinaže jednih od drugih. Otuda su, ne slučjno, na vlast istovremeno došli Gorbačov (KGB) i DŽordž Buš Stariji (CIA). Svrha je bila da se stane na put razvoju evropskih obaveštajnih sila, da ih se drži pod kontrolom, jer su upravo one, za svoju korist, združeno radile na rušenju svetskog hladnoratovskog, ali antiratno bezbednog, blokovskog poretka SAD - SSSR. U tome se nije uspelo i haos je počeo igrama na Balkanu, za šta su svi, jednoglasno, okrivili Srbe. Prirodno, jer Srbi imaju svoju Crkvu, imaju svoje izvorno, duhovno nasleđe, svoji su na svome, pa je nad Srbima moguće iživljavati se do besvest, pošto sem Boga, za Srbe niko neće ne pitati.

Mali evropski špijunčići: francuski, engleski, holandski, švedsaki, finski i ini, svi su došli da se vežbaju po Balkanu u zavađanju lokalnih komšija i da otuda vuku svoj ćar, tobož mireći zavađne. Haos građanskog rata oteo se kontroli većih špijunskih centara, ali je sukob uspešno držan, i održava se, unutar granica biše Titove Jugoslavije. Nije došlo do internacionalizacije sukoba. Niti je to takvim igde ozvaničeno. Za to se čuvalo hapšenje Radovana Karadžića, jer će to biti početak savremenog pohoda na Rusiju.

Alfonso Ori, poslušni saradnik određenih evropskih geopolitičkih krugova (kakva je bila i madam Arbur), kao i određnih obaveštajnih evropskih krugova (posebno vatikanskog), kojima mora da odsluži da se ne bi obelodanile njegove male nastrane skolonosti, sam je sebe imenovao za predesedavajućeg sudiju u postupku protiv Radovana Karadžića. To je njegova izjava na otvaranju suđenja. Tačno je da je to uradio po savetu i preporuci određenih evropskih tehnopolitik moćnika, da on bude taj koji će skinuti Radovanovu glavu, pošto je uspešno skinuo i drugim Srbima, a u proceseima slavodobitno oslobodio one koji su Srbe iskorenjivali.

Ali, za taj dan, sudija Ori je imao mnogo važniji zadatak i uspešno ga je obavio, do mere da sada može i da ode u penziju. (I neka se niko ne iznenadi ako se ovo dogodi.) Zvanično, sudija Ori je objavio da je ratni sukob, da je građanski rat na teritoriji Jugoslavije, bio internacionalni sukob. I nigde se niko na Zapadu, civilizovanom i obrazovanom, nije tome usprotivio.

Sudija Ori, u najmanju ruku, ovim što je rekao, za činjenicu proglašava laž, sa svrhom da svesno manipuliše svetskom javnošću. Jer nije njegovo čak ni da to radi. Nije njegovo da on određuje karakter određenog ratnog sukoba. Ali, svrha i smisao bili su da se otpočne sa napadom na Rusiju, jer tamo je onaj veliki zalogaj. Tamo se sada nalaze budući optuženici za ratne zločine. Sve što treba jeste da neki zamanuti sudija, po nalogu ove ili one službe, sa haškog trona poviče rat između Gruzije i Rusije je internacionalni sukob. A to je i bio smisao prodaje Radovana Hagu u ovo vreme i poenta prvog dana procesa Radovanu pred unapred samo/instruiranim sudijom Orijem. Radovan je ovde manje važan. Oni koji su postavili sudiju Orija na njegovo mesto dobili su svoju očekivanu nadoknadu u tačno planiranom, ovom danu.

Suđenjem Radovanu Karadžiću dat je znak da oružani, osvajački napad na Rusiju može da počne. Ruske vođe biće budući haški zatočenici.

Za Srbe, u Hagu ili van Haga, nema nade. Svi mi, Srbi, osuđeni smo od haških muftija i kadija, čuj sudija, na nestanak. Mi smo samo usputna (kolateralna) šteta u raščepljenim ustima pohotnog Zapada, zinulog na zemlju Rusiju. Jedino nam je da znamo: svako mora da sabere sebi gnev Gospodnji za dan NJegovoga gneva, a lakše je umereti od gneva čovekovoga nego od gneva Božijeg. Uvek bilo i biće. Srca nepokajnika izabrana su da se, na nama, nakupe gneva Gospodnjeg za svoj dan susreta sa NJime.

Nego, neka je Bog istinit, a čovjek je svaki laža, kao što je napisano: Da se opravdaš u riječima svojim i da pobijediš kada ti sude.? (Rimlj. 3,4.)
08. 08. 2008.
Dodatak: U međuvremenu, sudija Ori zamenjen je na zahtev Radovana Karadžića. Svejedno, on je svoju ulogu odigrao. Napad na Rusiju je počeo.