Рајко Петров Ного

Када сам оно 2004. године на Сретење Господње, за двјеста година Карађорђевог устанка, у Орашцу обновио стих из "Буне на дахије" слијепог а видовитог Филипа Вишњића о сјечи кнезова - једног кнеза преварит можете / једног посјећ, а два ће утећи - и рекао да та двојица још увијек бјеже, по одјеку се могло разабрати да је још жив дослух пјесника и народа. Сад мисле да су једног уловили.

Нека ловци на скупе српске главе једном заувијек науче још један стих:
Лове а уловљени!

Ловили сте и били уловљени када сте на Видовдан, безаконо, ону главу испоручили хашком чудовишту.

Ловили сте а били уловљени и када сте за ону другу главу измолили оптужницу; та је глава отишла сама и сад тамо не знају шта ће с њом.

Прво слово вашега оченаша гласи: Водите, и не враћајте нам их.

Овај кога сте 18. јула 2008. године киднаповали, и 72 сата избрисали, има стотину лица, а свако је наше.

Лијепо је име Радован. Примило се код Срба. У Србији, понегдје, полазника зову Радован.

А могли сте, Овлашћени Органи - не би вам било први пут - у Радовањском лугу Радована затући. Па да се поредите. Али ви сте неупоредиви.

Милош је усекованог Карађорђа у темељ државе узидао, а ви и Карађорђеву и Милошеву и Петрову и Александрову државу, и Радованову државицу, разграђујете.

А друштванце ваших коментатора, аналитичара, интелектуалаца општег смјера - које се задивљујуће разумије не само у новинарство и политику, већ и у психијатрију, алтернативну медицину, гле, и у поезију - на свим телевизијама и у свим новинама упражњава опскурну групну терапију и са висине своје безначајности свакодневно једни другима издају сертификате да постоје. Друштванце ужива да туче свезаног! Има такав сој који је рођен само зато да све што је високо и усправно у блато свали, а онда и прикваси. Ко год се на Радована затрчавао, тај се самопозљеђивао.

Па пођи, Божји Полазниче, и на ово послање. Ниси ти први коме су клицали: Распни га, распни!

Ко онда кад смо у кући, коју су окупаторски хеликоптери тресли, славили светога царскога Аранђела, Аранђела у жици - да ово кажем твојим стихом - остани "благ према свему и господин на крају". Ово ти је од мене за попудбину:
У проказању кривоклеци пишу
Да ће још једног за све да разапну
И све за једног А кад се упишу
До Јуде нека себи омчу запну

Јер од поноћи Полазник нас двори
И не да да нас чаше мимоиђу
Виј вука није молитва на Гори
Не чека свеце с иконе да сиђу

Ни анђелима да узрасту крила
Ни Аранђела да повади мача
Над веком му се сенка издужила
И одвојена од тела корача

Ловци на скупе српске главе, ловите одсад ову издужену сјенку, која ће вам се на оба свијета привиђати.
Радован има стотину лица а свако је наше.

Београд, 29. јул 2008. године