Много је Срба дошло у Канаду последње деценије прошлог вијека. Жељко Чолаковић, рођен 1971. године у Војковићима код Сарајева, један је од њих. Стигао је у Канаду 1995. године, и прве три - четири године се "сналазио", као и остали емигранти, радећи тамо гдје је било посла. Радио је за једну фирму која се бавила прављењем и постављањем металних ограда.

Већ 1999. године, будући да је у Сарајеву завршио машински смјер, Жељко је одлучио да покрене свој бизнис и да ради за себе. Храбро је закорачио на овдашње тржиште са фирмом која се бави жељезним и челичним конструкцијама за грађевинске потребе. За непуних десет година "Цореметал", чији је власник овај млади човјек, избио је међу водеће фирме из ове области. Његови пројекти су свуда по Торонту, Онтарију и шире. Тренутно се реновира чувена торонтска болница "Саинт Мицхаел'с", дограђује се цијели један сектор, а све што је од метала, обезбјеђује Жељкова фирма.

Од предака је наслиједио одлучност и духовну снагу која се како у бизнису, огледа и у породици. Са супругом Александром, рођеном у Сарајеву, (за сада) има сина Рајка и ћерку Тамару. Породица која издваја за цркву и српску заједницу гдје год устреба, чини то са задовољством, а да при томе не испољава ни трунке гордости.

Приликом градње цркве у Мисисаги Чолаковићи су дали преко сто хиљада у материјалу и послу. Њихов прилог за манастир такође премашује сто хиљада долара. Сама ограда дужином рампе уз манастирско брдо, намијењене за инвалиде, бебе у колицима и све друге који воле да прошетају кривудавом стазом са благим нагибом више него степеницама, вриједна је више од осамдесет хиљада долара. Жељкова фирма за овај посао није наплатила ни један цент. "Да сам узео пет хиљада, неко злонамјеран би могао рећи да сам све наплатио. Зато код мене постоје само два начина; или поклањам све, или наплаћујем пуну цијену" објаснио ми је Жељко.

Из разговора са њиме сам закључио да је, и ако млад и "новодошли", добро схватио како овдашњи свијет размишља. Потврдио ми је оно што сам као свештеник полако и сам почео да схватам; опортунистички дух овог друштва уселио се и у наш свијет. Многи Срби, усљед дугог боравка овдје на Западу, подлегли су околини, и не могу да схвате давање као такво. Мисле да онај који нешто даје, мора имати неки интерес у томе. Неки, на примјер, дају да би се домогли једне од позиција у црквеним управама. Други дају да би их људи видјели и цијенили. Жељко то види овако: "Црква живи својим животом кроз вијекове. Ми се појављујемо у различитим периодима њеног трајања, и од нас се очекује да колико ко може, учествујемо у њеном развоју. Ја немам амбиција да запосједем неку власт у цркви, јер као прво; за то немам времена. Оно што могу, хвала Богу, то је да помогнем напредку наше Српске цркве и наше заједнице, тако да као православни народ боље изгледамо пред другима који овдје живе. Мислим да појединци имају погрешну перцепцију давања, јер су навикли да за све што дају нешто добију. Отуда неки, не дај Боже, дођу у сукоб са црквом и својим неким "правдама" успоравају њен нормалан развој. У цркву се не даје као у "мутуал фондс". Све што за своје прилоге очекујем јесте да се неко за мене и моју породицу помоли Богу. Хвала Богу да у српској заједници има оваквих људи. Заиста треба у молитвама њихова имена споњинати.