Piše: Radovan Gajić

Pre više hiljada godina, jedan judejski gospodar koji je u jerusalimski hram - kako nas poučava Druga knjiga dnevnika, u 33. glavi - vratio idole i paganske obrede, dopao je vavilonskog ropstva. Sagledavši u ropstvu svoju nesreću, zavapio je prema Bogu i Gospod ga je uslišio. Povratio ga je u njegovu zemlju, gde on nastavio da slavi Boga.
Ime ovoga kralja Judeje bilo je Manasija.

Pre šest stotina godina jedan gospodar Srba, koji je sledovao vazalni put osvajačima njegovih zemalja, uspeo je da svede svoj vek kao istinski veliki hrišćanin, za šta je dobio i ime u svetu hristijanskog podvižništva "drugi Manasija", po sećanju na pomenutog gospodara Judeje. Taj srpski vladar podigao je i čudesno zdanje, manastir koji je dobio po njemu ime Manasija. Čudesno zdanje, jer ga je oklopio sa jedanaest vojničkih kula, da bi ga štitile dok se u njemu čuvaju i prepisuju svete knjige, u potpunom okruženju nadirućih, osvajačkih hordi nevernika i pagana.

Titula ovoga vladara bila je Despot Srba, njegovo ime bilo je Stefan Lazarević. Zapamćen je kao Visoki Despot Stefan.

Kada čovek dođe do broja dvadest pet u brojanju godina, na tom mestu on, po prvi put, dotiče ono što zovemo vek. Eto, pre četvrt veka hirotonisan je naš Vladika Georgije i u ove, dane Pokrova Presvete Bogorodice, zapao ga je tron Eparhije kanadske, ovde, u istinski vavilonskom ambijentu i atmosferi. Došao je za svojim stadom koje se u mnogome bilo upustilo u život među idolima i obredima svake vrste.

U svetu prepunom kojekakvih izopačenih izazova, Vladika Georgije ni na tren, ni za jotu nije odstupio od služenja Gospodu i žrtvovanom čedu, Hristu. Ustanovio je nove bogomolje inorodnom Sinu, po svem ovom severnom tlu, utemeljio je, i u vremenu i u prostoru, manastir Svetog Preobraženja, ovde u Miltonu, i učinio je da svako od mnoštva izbeglih i sklonjenih koji će stići posle njega u ova daleka, kanadska snegovanja, da svako ko je ovde bio ili dolazi redovno, kada se povede razgovor o manastiru u Miltonu, može da kaže: "Naš manastir".

Osnivajući časopis Eparhije i istoimenu izdavačku kuću "Istočnik", Vladika Georgije je nedvosmisleno iskazao svoj odnos prema knjizi, prema reči. Svima nam je bilo jasno da ga vodi ono spoznanje, da knjiga, da reč, svoj trag dubi u srcima onih kojima je upućena. I danas, evo nas okupljenih pod gospodarskom palicom njegovog vladičanstva, u budućem zdanju biblioteke, arhive i muzeja naše, Eparhije kanadske. Ovo treba, kao u despotovoj Manasiji, kao u Manasijinom hramu, da bude središte, srž centra iz koga će se na dalje propovedati i širiti reč vere Onoga koji je svojim milosrđem jedini išao i ide ka svima, ka svakome od nas, ka svakome od onih koji će tek doći.

Baš ti koji će doći moći će ovde da nađu potvrdu svojim uzdanjima i nadanjima. Ovde treba da se čuva ono blago koje se ispisuje za buduće dane, kako nas puti Sveta Knjiga: "Jer što se naprijed napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utjehom pisma nadu imamo." (Rim. 15, 4)

Pitaće neko: zašto biblioteka danas, u doba interneta, kompjutera? Čemu?

I to je po Svetoj Knjizi. Otuda je to što naš Vladika zna duboku tajnu sklonjenu u istinitost reči: "Nebo i zemlja proći će, a riječi moje neće proći." (Luka, 21, 33) Ovde treba da se čuvaju one reči koje će krepiti mlade naraptaje i bodriti ih u veri i hristoljublju.

Naš Vladika Georgije nije pokleknuo ni pred kakvim idolima niti paganskim obredima, sačuvaj Bože. Ali ga je dopalo da u sred takvog sveta podvižnički, već četvrtinu veka, pronosi reč apostolsku i održava je živom, kroz raznoličje svoga rada među mnoštvom sklonjenih u ove daljine, izdržavajući i sam zlobivosti i zlomislja nepokornih, spletke i gatalice onih koji bi da, po svom samoupravljačkom nahodu, sude i Sinodu Srpske pravoslavne crkve i Patrijarhu samom.

Reč "manasija" u sebi krije svoju izvornu tajnu. Baš kako se reč "namastir" preodenula u reč "manastir", tako se u reči "manasija" krije ono "namasija" - "nama sija:! I zaista ovde je još jedno zdanje iz koga nama sija, treba da nam sija, da nas hrabri Gospod u uzdanju našem, i ovde je čovek koji je i to doveo u stvarnost i vizijom i svojim ličnim radom, naš Vladika Georgije.

Nama, prijateljima i saradnicima, ove minule godine bile su ispunjene zadovoljstvom da smo mogli ovoga čoveka, ovakvih nastojanja i srčanosti u istrajanju u veri Hristovoj, da pokorno priznamo za svoga duhovnog vođu i svog gospodara, u ovim danima savremenih, zamršenih zbegovanja, koje zovemo emigracija.

Svojim delom uvek je u nama budio one reči Proroka Jeremije: "Jer ovako veli Gospod: kao što sam doveo na taj narod sve ovo zlo veliko, tako ću dovesti na njih sve dobro koje im obričem." (Jeremije 32, 42)

Danas je jedan takav dan u koji nas je obasjao zrak dobra Gospodnjeg. Dan je u koji je nas doveo naš pastir i gospodar, Njegovo Preosveštenstvo Episkop kanadski, čovek koga znamo kao naš Vladika Georgije.