Пише: Протонамесник Обрад Филиповић
Вест о упокојењу Патријарха српског Павла затекла ме је у припреми за служење Свете Литургије у недељу, 15. новембра,. Како сам касније сазнао, Патријарх је пре свога упокојења примио Свету тајну причешћа. Онако како је живео тако се и упокојио - у јединству са Христом Господом и са Светом Тројицом.
Тугу и бол изазване овом вешћу осетио сам и ја као између осталог и цео српски род ма где се налазио. Мој бол неколико сати касније се претворио, по речи Митрополита Амфилохија изговореној на самој сахрани Патријарха Павла, у радостотворну тугу. Наиме, у разговору са Његовим Преосвештенством Владиком Георгијем позван сам да са њиме отпутујем у Београд, поклоним се и опростим од најсветијега Патријарха нашега и лично присуствујем сахрани овога Божијега угодника. Нисам ни часа губио, у наредних неколико сати све је било спремно. И карте су купљене и ствари спаковане, и био сам спреман за велики пут. Ово искуство ће на мене оставити утисак који ћу до краја живота памтити, неизбрисиво молитвено сећање.
По доласку из Калгарија у Торонто у понедељак, на празник преноса моштију Светог Великомученика Георгија, имао сам част да присуствујем слави Његовог преосвештенства Владике Георгија. А слава онаква каква и доликује прилици. Побожан и богобојажљив разговор, углавном о животу и делу Његове Светости Патријарха Павла. Ујутро нови дан, припрема и одлазак на пут. Обузимају ме туга и радост помешане. Туга због одласка, могу слободно рећи, духовно највећег међу нама, и радости због прилике да се од њега лично опростим.
У Београд стижемо Владика Георгије, отац Иван Радовић, председник Црквеношколске општине кичинерске г. Божо Стевановић и ја. Прилазећи Патријаршији примећујем огроман ред људи, жена и деце, вернога народа Божијег. Сви су ту из истог разлога, сви да се поклоне и опросте од Првојерарха свог, молитвеног заступника свих нас. А у реду - ред! Нема галаме, нема преприке, људи се моле и полако примичу Цркви. Нико не жури; штавише, народ успорава бојећи се да приступи светом Божијем угоднику. А и у праву су, није лако своју грешност приближити таквој светости. Пред црквеним вратима приметих једнога старога проту, године му је тешко одредити. Видим, споро се креће. Запитах га да ли му је потребна помоћ, што он прихвати са захвалношћу. Улазећи у храм каже ми: "Ево дошао сам да се опростим од мог школског пријатеља и Патријарха нашега". У даљем разговору сазнајем да је прота ишао у школу са Патријархом и да му је 96 година. Видим у очима његовим бол и на лицу његовом тугу.
После нешто дужег чекања у реду, приступам и ја грашан одру човека за кога сам, као и милиони Срба, убеђен да је Светитељ Господњи. Прилазећи видим Патријарха како лежи у ковчегу. Ковчег скроман од дрвета, скромна одежда на њему а у руци дрвени крст. Све подсећа на начин његовог живота. Погледавши лице његово застадох за моменат. Лице му светложуте боје, а израз лица неописиво миран, као да спава. Потиснут онима који иду иза мене приступих ближе. Дрзнух се да целивам руку његову, а рука топла, као да је жив. А и јесте жив, жив је Богу у Царству Небеском. Не умиру свети Божији угодници већ прелазе из смрти у живот. У том моменту зачу се Владика Артемије, служи помен, он и све свештенство Епархије рашко-призренске. У свом опроштајном слову између осталог каже: "Ваша Светости, нека вам је срећан пут у Царство небеско, и немојте нас заборавити пред престолом Свевишњега као што нас ни овде никада заборавили нисте". Владика наш Георгије послужио се речима Владике Петра Другог Петровића Његоша говорећи: "Благо оном ко до вјека живи имао се рашта и родити(?). У овим речима сажео је Владика Георгије живот Патријарха Павла. Имао се, истински, због чега и родити и живети и на коначни пут поћи.
Сутрадан, у четвртак, стижемо рано пред Саборни храм. Али велико мноштво народа је већ ту. У ствари, народ није ни престајао бити ту, јер храм је био отворен целу ноћ и народ је приступао без престанка. Ми, свештенство, стајали смо у шпалиру, иза нас ђаци, будући свештеници, а иза њих на стотине хиљада верног народа. По завршетку Свете Литургије крећемо ка храму Светога Саве на Врачару. Они који су имали прилику да посете Београд у новембру месецу знају да тада дува јак хладан ветар и да су температуре углавном ниске. А тај дан топло, 20 степени. Уз пут приметих да је тако мирно да се ни лиске на тополама не помичу. Природа је утихнула да у миру испрати светитеља на вечни пут, помислих у себи: "Свјакоје диханије да хвалит Господа(?). Испред храма почиње опело. Верника је небројано много, и опет мир и ред, чак и они који користе сваку прилику да буду виђени овај пут стоје погнутих глава и у миру. Нико се није дрзнуо да помисли да искористи живот Патријарха Павла у неке своје сврхе. Сви стоје и моле се Богу, неки се моле и Патријарху Павлу, већ га сматрају за Светога.
У свом слову Патријарх васељенски Вартоломеј, молећи се Господу да српском народу подигне достојног наследника Патријарху Павлу, каже да је исти био достојни наследник Светоме Сави, првом српском архиепископу и просветитељу.
По завршетку опела односе Патријарха Павла у манастир Раковицу и тамо га полажу у земљу да телом чека васкрсење из мртвих и живот будућега века. Верници се полако и у миру разилазе. И сам се повлачим због припреме за повратак у Канаду, захвалан Богу због прилике да присуствујем сахрани Богоугодника Божијег и Патријарха нашега. Подстакнут новом снагом враћам се мисији Цркве и своме призиву.
Жељно очекујем моменат када ће наша Света Црква убројати Патријарха Павла у ред светитеља, и када ћемо га сви усрдно молити да нас заступа заједно са Светим Савом пред Престолом Свевишњега. Остајем охрабрен вером да су Отац и Син и Дух Свети тамо где су овакви Божији угодници. Амин.
Многогрешни и велике благодати удостојени слуга Свевишењега,
Протонамесник Обрад Филиповић
