Piše: Protonamesnik Obrad Filipović

Vest o upokojenju Patrijarha srpskog Pavla zatekla me je u pripremi za služenje Svete Liturgije u nedelju, 15. novembra,. Kako sam kasnije saznao, Patrijarh je pre svoga upokojenja primio Svetu tajnu pričešća. Onako kako je živeo tako se i upokojio - u jedinstvu sa Hristom Gospodom i sa Svetom Trojicom.

Tugu i bol izazvane ovom vešću osetio sam i ja kao između ostalog i ceo srpski rod ma gde se nalazio. Moj bol nekoliko sati kasnije se pretvorio, po reči Mitropolita Amfilohija izgovorenoj na samoj sahrani Patrijarha Pavla, u radostotvornu tugu. Naime, u razgovoru sa Njegovim Preosveštenstvom Vladikom Georgijem pozvan sam da sa njime otputujem u Beograd, poklonim se i oprostim od najsvetijega Patrijarha našega i lično prisustvujem sahrani ovoga Božijega ugodnika. Nisam ni časa gubio, u narednih nekoliko sati sve je bilo spremno. I karte su kupljene i stvari spakovane, i bio sam spreman za veliki put. Ovo iskustvo će na mene ostaviti utisak koji ću do kraja života pamtiti, neizbrisivo molitveno sećanje.

Po dolasku iz Kalgarija u Toronto u ponedeljak, na praznik prenosa moštiju Svetog Velikomučenika Georgija, imao sam čast da prisustvujem slavi Njegovog preosveštenstva Vladike Georgija. A slava onakva kakva i dolikuje prilici. Pobožan i bogobojažljiv razgovor, uglavnom o životu i delu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla. Ujutro novi dan, priprema i odlazak na put. Obuzimaju me tuga i radost pomešane. Tuga zbog odlaska, mogu slobodno reći, duhovno najvećeg među nama, i radosti zbog prilike da se od njega lično oprostim.

U Beograd stižemo Vladika Georgije, otac Ivan Radović, predsednik Crkvenoškolske opštine kičinerske g. Božo Stevanović i ja. Prilazeći Patrijaršiji primećujem ogroman red ljudi, žena i dece, vernoga naroda Božijeg. Svi su tu iz istog razloga, svi da se poklone i oproste od Prvojerarha svog, molitvenog zastupnika svih nas. A u redu - red! Nema galame, nema preprike, ljudi se mole i polako primiču Crkvi. Niko ne žuri; štaviše, narod usporava bojeći se da pristupi svetom Božijem ugodniku. A i u pravu su, nije lako svoju grešnost približiti takvoj svetosti. Pred crkvenim vratima primetih jednoga staroga protu, godine mu je teško odrediti. Vidim, sporo se kreće. Zapitah ga da li mu je potrebna pomoć, što on prihvati sa zahvalnošću. Ulazeći u hram kaže mi: "Evo došao sam da se oprostim od mog školskog prijatelja i Patrijarha našega". U daljem razgovoru saznajem da je prota išao u školu sa Patrijarhom i da mu je 96 godina. Vidim u očima njegovim bol i na licu njegovom tugu.

Posle nešto dužeg čekanja u redu, pristupam i ja grašan odru čoveka za koga sam, kao i milioni Srba, ubeđen da je Svetitelj Gospodnji. Prilazeći vidim Patrijarha kako leži u kovčegu. Kovčeg skroman od drveta, skromna odežda na njemu a u ruci drveni krst. Sve podseća na način njegovog života. Pogledavši lice njegovo zastadoh za momenat. Lice mu svetložute boje, a izraz lica neopisivo miran, kao da spava. Potisnut onima koji idu iza mene pristupih bliže. Drznuh se da celivam ruku njegovu, a ruka topla, kao da je živ. A i jeste živ, živ je Bogu u Carstvu Nebeskom. Ne umiru sveti Božiji ugodnici već prelaze iz smrti u život. U tom momentu začu se Vladika Artemije, služi pomen, on i sve sveštenstvo Eparhije raško-prizrenske. U svom oproštajnom slovu između ostalog kaže: "Vaša Svetosti, neka vam je srećan put u Carstvo nebesko, i nemojte nas zaboraviti pred prestolom Svevišnjega kao što nas ni ovde nikada zaboravili niste". Vladika naš Georgije poslužio se rečima Vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša govoreći: "Blago onom ko do vjeka živi imao se rašta i roditi(?). U ovim rečima sažeo je Vladika Georgije život Patrijarha Pavla. Imao se, istinski, zbog čega i roditi i živeti i na konačni put poći.

Sutradan, u četvrtak, stižemo rano pred Saborni hram. Ali veliko mnoštvo naroda je već tu. U stvari, narod nije ni prestajao biti tu, jer hram je bio otvoren celu noć i narod je pristupao bez prestanka. Mi, sveštenstvo, stajali smo u špaliru, iza nas đaci, budući sveštenici, a iza njih na stotine hiljada vernog naroda. Po završetku Svete Liturgije krećemo ka hramu Svetoga Save na Vračaru. Oni koji su imali priliku da posete Beograd u novembru mesecu znaju da tada duva jak hladan vetar i da su temperature uglavnom niske. A taj dan toplo, 20 stepeni. Uz put primetih da je tako mirno da se ni liske na topolama ne pomiču. Priroda je utihnula da u miru isprati svetitelja na večni put, pomislih u sebi: "Svjakoje dihanije da hvalit Gospoda(?). Ispred hrama počinje opelo. Vernika je nebrojano mnogo, i opet mir i red, čak i oni koji koriste svaku priliku da budu viđeni ovaj put stoje pognutih glava i u miru. Niko se nije drznuo da pomisli da iskoristi život Patrijarha Pavla u neke svoje svrhe. Svi stoje i mole se Bogu, neki se mole i Patrijarhu Pavlu, već ga smatraju za Svetoga.

U svom slovu Patrijarh vaseljenski Vartolomej, moleći se Gospodu da srpskom narodu podigne dostojnog naslednika Patrijarhu Pavlu, kaže da je isti bio dostojni naslednik Svetome Savi, prvom srpskom arhiepiskopu i prosvetitelju.

Po završetku opela odnose Patrijarha Pavla u manastir Rakovicu i tamo ga polažu u zemlju da telom čeka vaskrsenje iz mrtvih i život budućega veka. Vernici se polako i u miru razilaze. I sam se povlačim zbog pripreme za povratak u Kanadu, zahvalan Bogu zbog prilike da prisustvujem sahrani Bogougodnika Božijeg i Patrijarha našega. Podstaknut novom snagom vraćam se misiji Crkve i svome prizivu.

Željno očekujem momenat kada će naša Sveta Crkva ubrojati Patrijarha Pavla u red svetitelja, i kada ćemo ga svi usrdno moliti da nas zastupa zajedno sa Svetim Savom pred Prestolom Svevišnjega. Ostajem ohrabren verom da su Otac i Sin i Duh Sveti tamo gde su ovakvi Božiji ugodnici. Amin.

Mnogogrešni i velike blagodati udostojeni sluga Svevišenjega,
Protonamesnik Obrad Filipović