Пише: Радован Гајић

У време када је телесност Христова била присутна међу другим телима, која воде до наших тела, већина народа ходала је боса или, по хладнијем времену, ногу умотаних у какве крпетине. Ципеле, обућа, биле су део одевања изабраних, класе издвојених робовласника. Ципеле, или старосрпски, (?)постоле(?), постоља. Само су војнички слојеви и робовласници зборили у свакодневици са постоља, из ципела, што се у латинизираном изопачењу језика преобличило у (?)аб постолам(?). Ти слојеви тако су и насловљавани, апостоли, господа - у слободном преводу.

Када су се, у каснијим вековима, удружили у својим тајним заклетвама, слободнозидари су утврдили своје ципеле. Једно време постоле са посебном шналом биле су знак њиховог тајног распознавања.

Али нико од њих није стекао оно чиме су били овечани следбеници Исуса Христа. Наиме, њих су, дванаесторицу, у пероду после Вазнесења прозвали Нови Апостоли, дакле нова господа, односно нови господари. Суштина је била да су ови проповедали реч Божију и право да господари свакоме ко у њу верује, ко њу исповеда. Дакле, препознато је право по вези из Светог Духа, а не више право по власништву над материјаним добрима. Власништво је у црквеним заједницама замењено располагањем у име Господње. Суштина је да су они кроз векове постали једини који носе то име: Апостоли, они који се обраћаја са постоља, из ципела. После њих, општа хришћанска свест није дозволила да се под ово име увуче ма ко други и поред покушаја мас медија да ту и тамо прогласе каквогод наводно апостолство овога или онога.

Православни хришћанин зна да је свакодневица сва саткана од чуда. Њему не треба да види некакву госпу триста хиљада пута да би говорио о чуду. Сваки наредни дан предивно је чудо. И у те дане, смрти и сахране нашег, српског Патријарха Павла, задесило ме је чудо у метроу Торонта.

Селе су, баш иза мене, а да их нисам ни приметио, на једно од оних удвојених, леђа у леђа, седишта. Из разговора сам закључио да су мајка и ћерка. Нису галамиле, нису се ни свађале. Чуо сам их јер нисам могао да избегнем да то чујем. Ћеркин енглески је био савршен, мајка је посртала у нагласку. А ево шта сам чуо:
- Мама, то је био папа свих Срба. Он је сам себи правио ципеле. Он није, као твој папа, носио ципеле од шест хиљада евра. Прада! И шта ти мислиш да папа има само један пар ципела? Овај је имао само тај, свој пар и сам их је поправљао. Он је ишао градским превозом и био са својим народом свакодневно. Није се возио у бесном, оклопном ауту, као твој папа.
- Па и твој је.
- Не знам ја ко је мој папа. Када све ово видим, тај у Прада ципелама није мој сигурно.
- Како можеш тако? Оно да, твој је онај Далајлама, је л` се тако зове?
- Рекла сам ти да не знам, нисам ја још одлучила. Како не могу тако, а како ћу? Ти би да ја будем покорна хипокризији? Да се претварам, да будем лицемер? Па, шта ту има онда да се верује? Веровање је да будеш чист колико год можеш, да се не упрљаш пред онима које представљаш пред Богом, као ни ти сам пред Богом, ако верујеш да га има. Ако само мислиш да га има, онда то није веровање, то ти онда себе вараш. Овај српски папа није варао никога. Ко год је у њега гледао тај верује у Бога. Мораш бити идиот, када то све знаш и видиш, па да не верујеш у Бога. О чистоти је то, а свет је данас прљав, мама, јако је прљав. Посебно је прљав тај око твога папе, мама. На жалост.
- Причаћемо кад дођемо кући.
- Можемо и у кући, али ћемо и овде. Видиш, и то је лицемерно. То што ти не смеш овде да причаш или не желиш, о оваквим темама. Шта је проблем? Ово је слободна земља. Ово није она земља где си морао да пазиш да полиција не зна шта причаш. Српски папа је био папа свих пристојних и поштених људи целе Планете. Тако је то мама, хтела ти то или не. Твој папа је папа организације, корпорације зване католичка црква.
Ту су изашле, на станици Дандас Вест. Пољакиње? Чехиње? Можда Хрватице? Можда и Латиноамериканке? Нисам им видео лица и никада нећу сазнати. А ко зна? Задесило ме је да чујем што сам чуо, можда баш и због овог текста, али више да бих слушајући то све задржавао сузе у очима, да, тако далеко од Србије, не груну над још једним својим сабратом, часним србином, мудрим старцем који је само дужио Богу свој дуг. Што је моја баба Милка говорила када би требало да пропрати било коју народну или кућну трагедију: "Шта можемо синко, ми морамо да живимо, а не смемо о Бога да се огрешимо".

И био сам сигуран, спомињући се и ње у том тренутку, да су сада сви моји почивши и сва васколика почивша Србија и ко је год икада умро са Србима и као Србин, да су сви изашли пред рајске капије да дочекају старог Павла; свога, нашега и многих још нерођених Срба, Патријарха. Патријарха у коме су налазили јасну потврду смисла и својих напаћених живота и својих обичних и величанствених смрти и својих телесних живота које ће тек живети верујући у свевелико Васкрсење богобојажљивих. Помози Боже. И сви ваши мртви и сва васколика небеска Србија обрадовали су се да још има таквих и да такви Срби још походе рај. И шапат свих громогласио се да га дочека речима: "Нема веће радости од ове да чујем моја дјеца у истини ходе." (3. Јован, 4)

Све што се Патријархове биографије тиче, познато је. Само је остала непозната једна велика тајна везана за Његову Светост. Истина је, као монах правио је сам себи ципеле; истина је и касније оне ципеле из радње сам је поправљао и најчешће је имао само један пар ципела. Нама је било јасно да он увек збори само из једног истог пара ципела, из апостолских постола, јер је увек само зборио реч Јеванђеља. Али тајна коју нам је оставио да је сами докучимо јесте силина молитве којом се обраћао Богу за све нас. Силина његове понизности пред Богом заиста је била јеванђеоска. Ту тајну само, ако ко жели међу нама, мораће да докучи сам. Без преданости Јеванђељу, сигуран сам, то нико неће успети.

У такву обућу обувен, наш Патријарх је прихватио да обиђе што више. Походио је и далеку Аустралију, долазио је и нама на овај континент и многе по Европи је обишао. Схватио је да су њега запала проречена времена да ће Срба "бити више у свим тим туђијем земљама но на својој". Од четрдесет две епархије српске православне цркве само их је четрнаест у Србији, све друге су ван њених граница, по васцелом Свету. Разумео је добро да границе Србије нису ни од каквих река и планина, већ да границе чине српски домови и породице, ма како далеко од Србије исповедали православље.

Патријарх Павле је био први међу једнакима, и када то кажем, онда је то што знам. У последњих две деценије више бих пута или затекао или видео попове који сами, или тек са пар парохијана, чисте порте својих цркава, раде физичке послове по својим богомољама, и по Србији и по Канади, а сигурно и другде. Канадског Владику, нашег Георгија, лично сам много пута, за ово година, прекинуо у раду и (?)скинуо(?) га са трактора или бобкета, да би ми дао благослов, када бих у сред радног дана, ненајављен, бануо у Милтонски манастир. Поуздано знам да то није једини радни владика у српској црквено-православној духовној заједници. А како може да се не спомене сав трудбенички рад наших сестара, монахиња и игуманија по испошништвима наше лепе, свете вере? Све што се одржава по богомољама вере одржавају сестринства, братства и свештенства. То су наше духовне старешине, наши оци, и ми који смо са њима свакодневно знамо да јесу сој који је био достојан да га надзире, да се о њему и васцелом братству Српске Православне Цркве стара, да над њима старешинари човек какав је био, још увек Патријарх, Павле. Још увек, јер само Православље не познаје границе између мртвих, живих и нерођених, а сви они чине царство Божије. Патријарх нам је оставио у аманет управо то да он сам лично дело ни нема, да је он сам, како нас је све и поучавао, био дело Христово, дело Господње. Оставио нам је у аманет да једино чему треба да тежимо и што треба да следимо, јесте то да будемо дело христољубља: (?)И показах им име твоје, и показаћу: да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.(?) (Јован 17, 26)
А ципеле? Може ли ико да носи на својим ногама у истом тренутку више од једног пара? Нама? Како је Патријарх Павле и оставио: Јеванђеље је само једно. Његовој Светости Патријарху Павлу: вјечнаја памјат.