Piše: Radovan Gajić

U vreme kada je telesnost Hristova bila prisutna među drugim telima, koja vode do naših tela, većina naroda hodala je bosa ili, po hladnijem vremenu, nogu umotanih u kakve krpetine. Cipele, obuća, bile su deo odevanja izabranih, klase izdvojenih robovlasnika. Cipele, ili starosrpski, (?)postole(?), postolja. Samo su vojnički slojevi i robovlasnici zborili u svakodnevici sa postolja, iz cipela, što se u latiniziranom izopačenju jezika preobličilo u (?)ab postolam(?). Ti slojevi tako su i naslovljavani, apostoli, gospoda - u slobodnom prevodu.

Kada su se, u kasnijim vekovima, udružili u svojim tajnim zakletvama, slobodnozidari su utvrdili svoje cipele. Jedno vreme postole sa posebnom šnalom bile su znak njihovog tajnog raspoznavanja.

Ali niko od njih nije stekao ono čime su bili ovečani sledbenici Isusa Hrista. Naime, njih su, dvanaestoricu, u perodu posle Vaznesenja prozvali Novi Apostoli, dakle nova gospoda, odnosno novi gospodari. Suština je bila da su ovi propovedali reč Božiju i pravo da gospodari svakome ko u nju veruje, ko nju ispoveda. Dakle, prepoznato je pravo po vezi iz Svetog Duha, a ne više pravo po vlasništvu nad materijanim dobrima. Vlasništvo je u crkvenim zajednicama zamenjeno raspolaganjem u ime Gospodnje. Suština je da su oni kroz vekove postali jedini koji nose to ime: Apostoli, oni koji se obraćaja sa postolja, iz cipela. Posle njih, opšta hrišćanska svest nije dozvolila da se pod ovo ime uvuče ma ko drugi i pored pokušaja mas medija da tu i tamo proglase kakvogod navodno apostolstvo ovoga ili onoga.

Pravoslavni hrišćanin zna da je svakodnevica sva satkana od čuda. Njemu ne treba da vidi nekakvu gospu trista hiljada puta da bi govorio o čudu. Svaki naredni dan predivno je čudo. I u te dane, smrti i sahrane našeg, srpskog Patrijarha Pavla, zadesilo me je čudo u metrou Toronta.

Sele su, baš iza mene, a da ih nisam ni primetio, na jedno od onih udvojenih, leđa u leđa, sedišta. Iz razgovora sam zaključio da su majka i ćerka. Nisu galamile, nisu se ni svađale. Čuo sam ih jer nisam mogao da izbegnem da to čujem. Ćerkin engleski je bio savršen, majka je posrtala u naglasku. A evo šta sam čuo:
- Mama, to je bio papa svih Srba. On je sam sebi pravio cipele. On nije, kao tvoj papa, nosio cipele od šest hiljada evra. Prada! I šta ti misliš da papa ima samo jedan par cipela? Ovaj je imao samo taj, svoj par i sam ih je popravljao. On je išao gradskim prevozom i bio sa svojim narodom svakodnevno. Nije se vozio u besnom, oklopnom autu, kao tvoj papa.
- Pa i tvoj je.
- Ne znam ja ko je moj papa. Kada sve ovo vidim, taj u Prada cipelama nije moj sigurno.
- Kako možeš tako? Ono da, tvoj je onaj Dalajlama, je l` se tako zove?
- Rekla sam ti da ne znam, nisam ja još odlučila. Kako ne mogu tako, a kako ću? Ti bi da ja budem pokorna hipokriziji? Da se pretvaram, da budem licemer? Pa, šta tu ima onda da se veruje? Verovanje je da budeš čist koliko god možeš, da se ne uprljaš pred onima koje predstavljaš pred Bogom, kao ni ti sam pred Bogom, ako veruješ da ga ima. Ako samo misliš da ga ima, onda to nije verovanje, to ti onda sebe varaš. Ovaj srpski papa nije varao nikoga. Ko god je u njega gledao taj veruje u Boga. Moraš biti idiot, kada to sve znaš i vidiš, pa da ne veruješ u Boga. O čistoti je to, a svet je danas prljav, mama, jako je prljav. Posebno je prljav taj oko tvoga pape, mama. Na žalost.
- Pričaćemo kad dođemo kući.
- Možemo i u kući, ali ćemo i ovde. Vidiš, i to je licemerno. To što ti ne smeš ovde da pričaš ili ne želiš, o ovakvim temama. Šta je problem? Ovo je slobodna zemlja. Ovo nije ona zemlja gde si morao da paziš da policija ne zna šta pričaš. Srpski papa je bio papa svih pristojnih i poštenih ljudi cele Planete. Tako je to mama, htela ti to ili ne. Tvoj papa je papa organizacije, korporacije zvane katolička crkva.
Tu su izašle, na stanici Dandas Vest. Poljakinje? Čehinje? Možda Hrvatice? Možda i Latinoamerikanke? Nisam im video lica i nikada neću saznati. A ko zna? Zadesilo me je da čujem što sam čuo, možda baš i zbog ovog teksta, ali više da bih slušajući to sve zadržavao suze u očima, da, tako daleko od Srbije, ne grunu nad još jednim svojim sabratom, časnim srbinom, mudrim starcem koji je samo dužio Bogu svoj dug. Što je moja baba Milka govorila kada bi trebalo da proprati bilo koju narodnu ili kućnu tragediju: "Šta možemo sinko, mi moramo da živimo, a ne smemo o Boga da se ogrešimo".

I bio sam siguran, spominjući se i nje u tom trenutku, da su sada svi moji počivši i sva vaskolika počivša Srbija i ko je god ikada umro sa Srbima i kao Srbin, da su svi izašli pred rajske kapije da dočekaju starog Pavla; svoga, našega i mnogih još nerođenih Srba, Patrijarha. Patrijarha u kome su nalazili jasnu potvrdu smisla i svojih napaćenih života i svojih običnih i veličanstvenih smrti i svojih telesnih života koje će tek živeti verujući u sveveliko Vaskrsenje bogobojažljivih. Pomozi Bože. I svi vaši mrtvi i sva vaskolika nebeska Srbija obradovali su se da još ima takvih i da takvi Srbi još pohode raj. I šapat svih gromoglasio se da ga dočeka rečima: "Nema veće radosti od ove da čujem moja djeca u istini hode." (3. Jovan, 4)

Sve što se Patrijarhove biografije tiče, poznato je. Samo je ostala nepoznata jedna velika tajna vezana za Njegovu Svetost. Istina je, kao monah pravio je sam sebi cipele; istina je i kasnije one cipele iz radnje sam je popravljao i najčešće je imao samo jedan par cipela. Nama je bilo jasno da on uvek zbori samo iz jednog istog para cipela, iz apostolskih postola, jer je uvek samo zborio reč Jevanđelja. Ali tajna koju nam je ostavio da je sami dokučimo jeste silina molitve kojom se obraćao Bogu za sve nas. Silina njegove poniznosti pred Bogom zaista je bila jevanđeoska. Tu tajnu samo, ako ko želi među nama, moraće da dokuči sam. Bez predanosti Jevanđelju, siguran sam, to niko neće uspeti.

U takvu obuću obuven, naš Patrijarh je prihvatio da obiđe što više. Pohodio je i daleku Australiju, dolazio je i nama na ovaj kontinent i mnoge po Evropi je obišao. Shvatio je da su njega zapala prorečena vremena da će Srba "biti više u svim tim tuđijem zemljama no na svojoj". Od četrdeset dve eparhije srpske pravoslavne crkve samo ih je četrnaest u Srbiji, sve druge su van njenih granica, po vascelom Svetu. Razumeo je dobro da granice Srbije nisu ni od kakvih reka i planina, već da granice čine srpski domovi i porodice, ma kako daleko od Srbije ispovedali pravoslavlje.

Patrijarh Pavle je bio prvi među jednakima, i kada to kažem, onda je to što znam. U poslednjih dve decenije više bih puta ili zatekao ili video popove koji sami, ili tek sa par parohijana, čiste porte svojih crkava, rade fizičke poslove po svojim bogomoljama, i po Srbiji i po Kanadi, a sigurno i drugde. Kanadskog Vladiku, našeg Georgija, lično sam mnogo puta, za ovo godina, prekinuo u radu i (?)skinuo(?) ga sa traktora ili bobketa, da bi mi dao blagoslov, kada bih u sred radnog dana, nenajavljen, banuo u Miltonski manastir. Pouzdano znam da to nije jedini radni vladika u srpskoj crkveno-pravoslavnoj duhovnoj zajednici. A kako može da se ne spomene sav trudbenički rad naših sestara, monahinja i igumanija po ispošništvima naše lepe, svete vere? Sve što se održava po bogomoljama vere održavaju sestrinstva, bratstva i sveštenstva. To su naše duhovne starešine, naši oci, i mi koji smo sa njima svakodnevno znamo da jesu soj koji je bio dostojan da ga nadzire, da se o njemu i vascelom bratstvu Srpske Pravoslavne Crkve stara, da nad njima starešinari čovek kakav je bio, još uvek Patrijarh, Pavle. Još uvek, jer samo Pravoslavlje ne poznaje granice između mrtvih, živih i nerođenih, a svi oni čine carstvo Božije. Patrijarh nam je ostavio u amanet upravo to da on sam lično delo ni nema, da je on sam, kako nas je sve i poučavao, bio delo Hristovo, delo Gospodnje. Ostavio nam je u amanet da jedino čemu treba da težimo i što treba da sledimo, jeste to da budemo delo hristoljublja: (?)I pokazah im ime tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima.(?) (Jovan 17, 26)
A cipele? Može li iko da nosi na svojim nogama u istom trenutku više od jednog para? Nama? Kako je Patrijarh Pavle i ostavio: Jevanđelje je samo jedno. Njegovoj Svetosti Patrijarhu Pavlu: vječnaja pamjat.