О чему у ово љетно доба да пишем и чиме да вас обрадујем?

Првенствено одлуком Светог архијерејског сабора о завршном чину уједињења Српске православне цркве, разједињене давне 1963. године.

Ваистину, и било је крајње вријеме. Била је то и јавна жеља, изражена од многих којима су Бог, Црква, Српство у души и срцу. Показало се то и у радосним, сузним очима вјерника, на служењу у парохијама у којима су се молили за јединство и јединство коначно дочекали. Црквено једниство је благотворно дејство - плод жеља Свјатјејшег Патријарха нашег г. Павла прије свих, који је своје молитве узносио Богу да до овога светога чина дође.

Господ Христос нас учи да је у свијету много невоља, али и то да је Он побиједио свијет: "Основаћу Цркву своју ни врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18). А да је много невоља у свијету, потврђује сам Господ Христос када каже: "Ако мене гонише и вас ће гонити, ако моју ријеч одржаше и вашу ће одржати" (Јн. 15, 20). Сада је само питање јесмо ли Црква Његова или неко и нешто друго. Па да се не заваравамо тиме да "морамо бити попустљиви да никога не бисмо изгубили", како се понекад чује. Докле и зашто?

Христос је глава Цркве свете своје, а ми смо само слуге Његове. Ако смо слуге, онда не можемо и не смијемо мијењати вољу Господара свога. Уосталом, и сам Господ Христос свједочи у молитви својој Богу Оцу: "Оне које си ми дао сачувах, и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо" (Јн. 17, 12). Па кад Бог није успио све да спасе, шта онда ми, људи, можемо и више и боље?

Препустимо се вољи Божијој, мислимо о себи и своме спасењу. Мислимо о томе како ћемо, када изађемо из овога свијета материјалног, дати одговор Њему, када све то оставимо и собом понесемо само скрштене руке и праведна дјела своја.

Пожелимо да вазда будемо само Црква Божија а не творевина људска, ма колико се борили да докажемо да су то "наши преци градили и нама оставили". Давно је речено да се гријех рскола не може опрати ни мученичком крвљу. Не заборавимо ни то да кад нешто Богу дамо, од Бога уздарје можемо тражити, а не да од Бога то одузимамо и својатамо.

Ако тако будемо размишљали, Бог ће вазда бити са нама, а биће нам и срећно и берићетно ово уједињење у једну свету Српску заједницу и у заједницу претходника наших: ктитора, приложника и задужбинара. Они су нам свете аманете оставили, да и ми тако чинимо и кроз то заједницу са њима остваримо у Царству небеском.

Ваш молитвеник пред Господом

Епископ канадски