Intervju sa Radovanom Tvrdišićem, predsednikom, i Boškom Obradovićem, generalnim sekretarom, na kraju dvadesetodvnevnog gostovanja predstavnika Dveri srpske u Kanadi.
Razgovor vodio: protojerej Ljubomir Rajić

Šta su Dveri srpske? Radovan Tvrdišić, Boško Obradović: Dveri srpske su društveni pokret mladih ljudi u Srbiji koji su u Srpskoj pravoslavnoj crkvi pronašli najpre izgubljeni smisao života, a potom i kompletno sačuvan duhovni i nacionalni identitet. Mi smo generacija koju o tim najvažnijim životnim saznanjima nisu učili ni u porodici, ni u školi, a kamoli na medijima ili ulici. Imali smo tu sreću ili, tačnije rečeno, Božiji blagoslov da prolazeći svaki dan pored gradskog hrama (a ko od nas nije hiljadama puta prošao pored svoje lokalne crkve, a da u nju nikada nije ušao) jednom zastanemo i pređemo preko tog nevidljivog zida koji nas je delio od crkvene porte. Pronalazeći Crkvu mi smo zapravo došli kući, u Očev dom, onome za kim smo tragali, našavši prebogatu riznicu životnog smisla, duhovne lepote i zaboravljenih nacionalnih vrednosti.

Posle nekoliko godina učvršćivanja u sopstvenoj duhovnosti i crkvenosti rešili smo da ovaj često zatureni, zabranjeni i ismejani pogled na svet ponudimo svojim vršnjacima: rođacima, prijateljima, kolegama, čitavoj studentskoj i drugoj omladini koja na savremenom tržištu ideja i sistema vrednosti u Srbiji ne raspolaže ovom ponudom koja garantovano daje odgovore na sva pitanja koja je muče. Dveri srpske, nastale 1999. godine na Univerzitetu u Beogradu kao prvi nacionalni časopis pravoslavnih studenata posle 1945. godine, danas predstavljaju jedno od najaktivnijih srpskih patriotskih udruženja koje se bavi štampanim i digitalnim izdavaštvom, organizacijom kulturnih događaja, TV produkcijom, internet prezentacijama, medijskim nastupima, humanitarnim akcijama i brojnim drugim projektima od nacionalnog interesa, kao što su Pokret za život, Svetosavska škola ili Srpska mreža.

Za sve to vreme naša osnovna misija razgranavala se u obimu i formama, ali se nije promenila u suštini: da kao ljudi crkvenog pogleda na svet i patriote izađemo iz porti i svojih getoiziranih zajednica i otvoreno posvedočimo svoja uverenja u društvu. To i jeste najteže: kako se, iznova preskačući u suprotnom pravcu onaj nevidljivi i ogromni zid koji deli Crkvu od Ulice, pojaviti na društvenoj sceni kao istinski svedok najboljih vrednosti svoje bogate duhovne i nacionalne baštine, i uzeti učešća u menjanju Srbije na tim osnovama.

Šta Vas izdvaja od ostalih nacionalnih organizacija? Ne želimo ništa posebno da se izdvajamo, već nam je cilj upravo suprotan: da se sabiramo, ujedinjujemo, sarađujemo i pronosimo saborni duh i način zajedničkog rada na nacionalnim projektima od opšte koristi. Ako nas nešto izdvaja i ako je u tome tajna našeg uspeha u ovih 10 godina, onda je to neprestani samopožrtvovani rad velikog broja oduševljenih mladih ljudi koji se sabiraju u Dverima, kao i novi način funkcionisanja organizacije koji je raskrstio sa kafanskim nacionalizmom, lupanjem u prazna patriotska prsa, praznoslovljem, izborima predsednika i sekretara, preglasavanjima i svim drugim zamajavanjima i raskolima koji nas odvajaju od konkretnog i praktičnog rada. Mi čak i nemamo klasično članstvo, članske karte i članarine. Član Dveri je onaj koji radi i trudi se, i u toj meri se i pita u nivoima našeg odlučivanja, gde svakako na vrhu mora biti reč onih najaktivnijih i, presudno, duhovni savet Crkve. To je novost koja nije bila karakteristična za patriotske organizacije do sada.

Šta je po Vašem viđenju gorući problem u Srbiji?
Najveći problem savremene Srbije jeste veliki istorijski umor srpskog naroda, duhovna, moralna, biološka i kulturološka posustalost nacionalne snage, kao i, možda i najdramatičnije, lažno očekivanje da će neko drugi umesto nas izboriti se za naše nacionalne interese, tj. da će mitske predstave jugonostalgije, Evropske Unije ili Rusije biti nekakve obećane zemlje koje će nas izvući iz svih naših kriza, a da mi ne moramo gotovo ništa da uradimo.

Srbija nije samo u onim najvidljivijim krizama: ekonomskoj, političkoj, državnoj, već još više i dalekosežnije u dubokoj krizi sistema vrednosti i opredeljenja jednoga naroda. Mi već deset godina tvrdimo da neće i ne može biti niti jedne uspešne društvene reforme dok se srpski narod ne promeni iznutra i obnovi svoju duhovnu, moralnu i biološku glavnicu, što su preduslovi za bilo koju drugu društvenu reformu.

Narod koji je izgubio veru u sebe i svoju budućnost, koji ne liči na svoje Svete pretke, koji se olako predaje, koji nema svoj nacionalni san i program, nema pravo na nadu. Zato je naš odgovor na ove goruće problem bio i ostaje, ovim redosledom: vera, Crkva, novo oduševljenje za misionarski, milosrdni i patriotski rad, borba protiv bele kuge u srpskom narodu, odbrana i obnova porodice i porodičnog morala, razvoj parohijskih zajednica, nacionalno osvešćivanje novih generacija, privatno preduzetništvo i socijalna solidarnost, državotovorno jedinstvo i ulaganje u novo nacionalno vođstvo, Mladu Srbiju kao garanta ostvarivanja ovih nacionalnih ideja.

veri srpske ove godine proslavljaju 10 godina postojanja. Šta je za tih 10 godina ostvareno, a na čemu treba i dalje raditi?
Urađeno je mnogo gledano prema našim malim snagama. Od nekoliko ljudi koji su pokrenuli jedan skroman časopis da bi izneli svoje mišljenje u jednom teškom vremenu uoči NATO bombardovanja Srbije, stiglo se do 10 godina kontinuiranog rada, 42 broja istog časopisa, stvaranja nacionalne organizacije slobodnih ljudi i kontura čitavog jednog organizovanog sistema društvenog delovanja koji raspolaže širokim rasponom aktivnosti i velikim brojem dobrovoljaca, saradnika, simpatizera i prijatelja. Za 10 godina uspeli smo da od Dveri napravimo nacionalno ime koje donosi plodove i daje rezultate, a koje je sačuvalo čistu biografiju i poverenje u srpskom narodu. I dalje treba puno raditi na opravdavanju i čuvanju ovog poverenja brojnih prijatelja i dobrotvora Dveri širom sveta, kao i na ostvarivanju velikih očekivanja pred kojima smo se našli kao u ovom trenutku verovatno i najaktivnija srpska nestranačka patriotska organizacija u Srba.

Mi, međutim, dalje ne možemo sami. Učinili smo sve što je bilo do nas kao samonikle organizacije iz naroda, koja u svome radu nije napravila nijedan kompromis sa svojom savešću i nacionalnim interesima. Da bi se ovaj veliki sistem koji se trenutno nalazi u konturama i zaokružio, učvrstio i razvio u svim svojim potencijalima potrebna nam je još veća podrška i pomoć od strane naše Crkve i Dijaspore, kao jedinih partnera sa kojima mislimo da treba da sarađujemo u ovoj odsutnoj borbi za duhovnu i državotvornu obnovu srpskog naroda. Mi iznova konkurišemo sa ovom našom nacionalnom vizijom za 21. vek kod naše Crkve i Dijaspore, koje su i do danas bile gotovo jedini pokrovitelji našega rada, sa nadom da ćemo uspeti da napravimo zajednički plan i program šta nam je činiti u narednih 5, 10, 15, 50 godina, što predstavlja ozbiljan pristup nacionalnom pitanju koji ima svaki narod na svetu. Po prvi put posle gotovo 100 godina imamo konkretnu ideju i razvijen sistem kako da to i uradimo.

Kakav je Vaš odnos prema Vladi Republike Srbije i njenim institucijama? Šta je u tom odnosu konstantno, a šta može da se promeni?
Naš odnos prema Vladi Republike Srbije motivisan je odnosom Vlade Republike Srbije prema ostvarivanju vitalnih nacionalnih interesa srpskog naroda danas. Svaki potez svake Vlade koji je, po našem mišljenju, urađen u nacionalnom interesu, imao je i ima našu podršku, bez obzira na postojeće idejne i svake druge razlike koje među nama postoje. Takođe, svaki štetan i antinacionalan projekat bilo koje srpske vlade naićiće na našu reakciju, jer je upravo to naš posao kao nevladine organizacije: da budemo korektiv onim aktivnostima vlasti koje nisu u funkciji narodnih i državnih interesa.

Mi, nažalost, u današnjoj Srbiji imamo malo nacionalnih institucija koje rade svoj posao i deluju u srpskom nacionalnom interesu. Više je na delu prevaziđenost određenih institucionalnih formi, potrošenost aktuelnih intelektualnih i političkih elita, neizmenjeno komunističko nasleđe i nova tuđinomanija i servilnost spram novih gospodara sveta. Svih ovih 10 godina konstantan je jedino pokušaj onemogućavanja nove generacije da dođe na društvenu scenu, sprečavanje svake vrste duhovnih i nacionalnih pokreta srpske omladine, kao i potpuna kontrola svih kulturnih, političkih, ekonomskih i medijskih kretanja u društvu. Razume se da bismo spremno dočekali svaku pozitivnu promenu u državi i dali svoj doprinos, ali nemamo vremena za čekanje i izgovaranje već se zalažemo za samoorganizovanost oko naše Crkve i pravljenje alternativnog sistema nacionalnog obrazovanja i organizovanja u cilju očuvanja nacionalnog identiteta i odbrane nacionalnih interesa. Nećemo prestati da pritiskamo sopstvenu državu da se stavi u nacionalnu funkciju i nacionalne ustanove da počnu da rade svoj posao, ali nećemo više čekati ove spoljašnje promene već krećemo u borbu za unutrašnju promenu sistema vrednosti u našem društvu.

Kakva je Vaša saradnja sa dijasporom i u kome vidite oslonce za tu saradnju: Crkvi, nacionalnim organizacijama...
U Srpskom rasejanju vidimo veliku neiskorišćenu snagu srpskog naroda u svakom pogledu: biološkom, kulturnom, ekonomskom, političkom, medijskom, najviše stručnom u svakom smislu. Crkva je, kao i toliko puta u našoj istoriji, i danas jedina nacionalna ustanova koja još uvek funkcioniše na nivou globalnog Srpstva u vremenu kad su nam sve druge nacionalne institucije urušene i koja objedinjava naš narod rasejan širom sveta. Među nacionalnim organizacijama došlo je do smene generacija i traga se za novim mladim liderima i novim organizacionim formama. Koliko će postojeće organizacije odgovoriti na izazove epohe, a koliko će morati da se stvaraju nove neopterećene duhom prošlosti i istorijskih podela, videćemo. Ono što je sigurno, uspeha će doneti samo ona patriotska udruženja koja su vezana za Crkvu, a imaju širok raspon aktivnosti od borbe za očuvanje nacionalnog identiteta u dijaspori do odbrane nacionalnih interesa našeg naroda i države u stranom i nama često nenaklonjenom svetu. Najveću nadu polažemo u nove omladinske generacije koje bi uskoro morale da preuzmu istorijsku odgovornost za nacionalnu sudbinu naroda kome pripadaju, a samim tim i sebe i svoje porodice.

Kakvi su Vaši utisci iz Kanade? Uporedite omladinu ovde i tamo? Kanada, uprkos istovetnosti kompletnog načina života i društvenih problema, ostavlja utisak humanije i socijalno odgovornije države od ostatka Zapada, posebno Amerike. I Srbi u Kanadi, uprkos sličnostima sa drugim našim dijasporama u održavanju duha nesloge i podela, razlikuju se po čvršćoj vezanosti za svoju Crkvu, očuvanijem srpskom jeziku i izgrađenijoj ljubavi za književne i kulturne teme. S ovim poslednjim u vezi, dovoljno je da pogledate izdavaštvo "Istočnika", izdavačke ustanove Eparhije Kanadske, ili kulturno pregnuće Srpskog književnog kluba "Ljudi govore" koji izdaje istoimeni časopis vanrednog kvaliteta, pa da se uverite da je srpska zajednica u Kanadi vrlo ozbiljna i nacionalno odgovorna.

Što se tiče omladine i ona se delimično izdvaja iz srpskog proseka za dijasporu, koji se, pritom, sve više izjednačuje i sa stanjem u otadžbinskim zemljama. Mladi su danas žitelji globalnog sela i podjednako je moguće izgubiti duhovni i nacionaln identitet u Beogradu kao i u Torontu. Kanadska srpska zajednica i tu ima šta da ponudi: versko-dobrotvornu organizaciju "Kosovski Zavet", grupu sjajnih mladih ljudi iz Kičinera i Vaterlua, koji su na drugom kontinentu prošli isto duhovno iskustvo poput nas iz Dveri pre više od 15 godina, i koji sada predstavljaju najoduševljeniju i najaktivniju omladinsku organizaciju na severnoameričkom kontinentu. Uspeh ovogodišnjeg Prvog Sabora srpske omladine u Kanadi, koji je sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Kanadskog g. Georgija održan o Vidovdanu u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Miltonu, govori o tome da kosovski zavetnici iz Kičinera i Vaterlua nisu usamljen primer već da je mnogo takvih grupa po drugim srpskim kolonijama u Kanadi, koje su zainteresovane da se stave na raspolaganje svojoj Crkvi, narodu i Otadžbini.

Što se tiče poređenja ovdašnje omladine sa drugim srpskim zajednicama širom sveta, raste svest da smo svi deo jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa i da samo lišeni užasnih deoba i zajedničkim snagama možemo učiniti nešto korisno za svoj narod. Ovaj projekat Dveri srpskih dobio je ime Srpska mreža i u njega je već ušlo više desetina patriotskih grupa, inicijativa i organizacija iz svih Srpskih zemalja i Rasejanja. Nešto se dešava u srpskoj mladosti širom planete, rađa se jedna nova buntovnička i bolje organizovana generacija koja može dostići razmere Ujedinjene omladine srpske, pod uslovom da dobije podršku i pomoć od starijih i iskusnijih. Misija Dveri srpskih u našoj dijaspori ima za cilj upravo da obezbedi ovo premošćavanje između generacija i ujedinjavanje svih naših nacionalnih potencijala u jednu Srpsku mrežu.

Šta je Vašom posetom ostvareno? Postavljeni su temelji jednom novom nadahnuću, nacionalnom motivu i sistemu organizovanja srpskog naroda za 21. vek. Podsetili smo se značaja našeg povratka Crkvi i objedinjavanju u i oko Crkve, iznova smo naglasili potrebu prevazilaženja svih nasleđenih nesloga, pokrenuli smo nove generacije na razmišljanje šta su dužni da doprinesu boljitku svoje nacionalne zajednice i otvorili dijalog kako da se bolje međusobno povežemo i organizujemo u budućnosti. Sada je na svima nama zajedno da li ćemo uspeti da sačuvamo i razvijamo pokrenutu dobru volju i energiju, i kako ćemo se organizovati da počnemo da dajemo prve zajedničke rezultate. Na Saboru smo puno razgovarali o svemu tome i donešena Povelja precizira izvučene zaključke. Projekti Svetosavske škole, Srpske mreže, humanitarnih akcija za pomoć opstanku srpskog naroda na svojim vekovnim teritorijama na Kosovu i Metohiji i širom Balkana, jesu samo neki od konkretnih načina da dokažemo da smo spremni da pređemo sa patriotskih reči na patriotska dela.