Пише: Протојереј Љубомир Рајић

Ускоро ће се навршити сто година откако се Стеван Карамата, изасланик патријарха Лукијана, вратио из Америке у Београд, са детаљним извјештајем о приликама у српском народу и Српској православној цркви на овом широком континенту. Што се положаја српског народа тиче, у извјештају се, поред осталог, каже:"Наш народ живи бедно, обавља најтеже радове у фабрикама, рудницима, на железничким пругама, и у шумама. Скоро сваки њихов рад је опасан по живот и здравље, и не прође дан а да више људи не буде повређено. Код куће они не би ни сањали да раде овакве послове." (Владика Сава Шумадијски, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади од 1918. до 1941, Крагујевац, 1994)

Упркос тешком стању, наши први досељеници у Америку и Канаду нису заборављали своју дубоко укоријењену Православну вјеру и, испуњени њоме и високом националном свијешћу, од самог почетка су оснивали српске црквене заједнице. По ријечима Стевана Карамате, ране српске парохије овако су настајале: "У местима где има овећи број наших, састану се десетак-двадесетак бољих и савеснијих људи (међу овима дешава се кад када да има и пробисвета и многих је крајцара уместо за цркву и на цркву отишло у џеп таких покретача који су били обични лопови) и договоре се да хоће да оснују црквену општину и да купе какву у месту налазећу празну цркву, и кад се договоре и споразумеју, сазову народ на збор и договор, који обично таков покрет врло радо прихваћа, и траже прилоге."

Тако пише у извјештају од прије сто година. Како би изгледао опис стања Српске православне цркве и Срба у Сјеверној Америци данас?
Рецимо, овако:

Највећи дио Срба има пристојан посао и живи сасвим удобно. Било да се ради о новодошлима, или старосједиоцима, Срби су школовани и нема их међу надничарима и сиротињом. Напротив, многи су изузетно успјешни, и њихов иметак заврјеђује пажњу цјелокупног друштва овдашњег. Ако наших људи има и међу онима који убирају социјалну помоћ, и друге благодати ове богате земље, то је њихов лични избор и склоност ка љенствовању, а није невоља у коју су неминовно запали. Као и у Отаџбини, и овдје у цркву иде и црквом се бави три до пет одсто наших људи. Без обзира на то, српских цркава има широм Америке и Канаде, јер како наш народ каже, чркву не граде многи него добри". Највећи број богомоља је саграђен послије Другог свјетскјог рата, али је истина да се и данас граде. Но, за разлику од својих предака и раних досељеника који су од уста одвајали да би цркве градили, данашња генерација нема такве погледе, и од узорних дједова није наслиједила жар за вјеру православну. Сада се при грађењу цркава узимају огромне хипотеке, које ће наше заједнице деценијама притискати, док коначно не буду отплаћене. Под изговором да треба плаћати дугове, многи су се нецрквени, па и антицрквени обичаји у нашим црквама увријежили. Под утицајем протестаната и њиховог начина размишљања, управници црквени често оправдавају све што се под црквеним кровом догађа, ако иоле прихода доноси. "Лако је вама поповима причати, али треба отплатити оволики моргич", одговор је на сваки пријекор од стране свештеника. Бројне српске парохије већ одавно не живе од добровољних прилога вјерника, него од хала, сала и других активности које не знају ни за свеца ни за петка.. Пост се увелико пренебрегава. У томе понекад сами управници предњаче, а виђани су и поједини свештеници овдашњи како им се у гријеху придружују. Уз све ово треба споменути и похлепу, којом се добар дио нашег свијета затровао. Има Срба који једног жутог цента цркви неће дати уколико не добију признаницу за порез. Познато је да су неки свој стари намјештај давали цркви, а за то узимали признанице на новчане износе.

Најновији талас српских емиграната, као резултат грађанског рата деведесетих, запљуснуо је овдашњу дијаспору здравијим начином размишљања. То се поготово могло видјети по радосним реакцијама на недавни потез Светог архијерејског Сабора, којим је превазиђен несрећни полувјековни црквени раскол. Ови људи, када нешто дају цркви, сматрају то својим прилогом, за разлику од појединих, који, деценијама, своје прилоге сматрају личним инвестицијама. Ствари, међутим, стоје овако: већина људи је у цркви због спасења своје душе. Та већина ће све оно што Бог даје прихватити отвореног срца и са пуним повјерењем. Молимо се Богу за оне које Стеван Карамата ставља у заграду, а који су у цркви због крајцара, да се и они на добро окрену, те да и њих озари радост братског помирења.