Пише: Протојереј Љубомир Рајић
Прије неки дан књижевник Радован Гајић Гаја и ја заподјенусмо разговор о нашем заједничком познанику за кога се зна да никада није прежалио оно фамозно доба социјалистичког самоуправљања и СФРЈ. Присјећали смо се жучних расправа у којима би он упорно хвалио то вријеме, са његовим небројеним удобностима. Када би га сатјерали у ћошак необоривим аргументима да је Тито био највећи србомрзац и злочинац, он би се загледао у неку удаљену тачку и са сјетом рекао: "А било нам је лепо. Никада више те слободе." Гаја би му на то одговарао: "Па, сигурно да ти је било лепо, јер си био млад. Био си на државним јаслама, нико те није смео питати зашто примаш плату. Све ти је било дозвољено. И сада је младим људима лепо. Имају већу слободу него што смо je ми икада могли имати." Па би му онда досуо соли на рану: "Ко је теби крив што је твоје прошло?"
Заиста, шта је то са нама? Какав смо то народ? Нијемци су послије пада Берлинског зида, годину-двије продавали циглу и камен којим су били раздвојени, као сувенире, и заборавили тај дио ружне прошлости. Окренули се послу и паметнијим стварима. Не чују се ни Хрвати ни Македонци како плачу за било чиме што их подсјећа на "Југу", него ћуте и стварају државу. По хитном поступку праве историју, језик, културу. Омладина у Хрватској и не зна за некакву Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца нити зна за Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. За њих је њихова домовина била ту још од стварања свијета. А у Србији... У Србији вам кажу: "Ова држава, коју сада имамо, сто пута је гора од оне!"
Прошле године, шетајући Калемегданом, поред осталих продаваца свега и свачега, видјех и једног пензионера овјешталог лица и одијела, али свечаног држања, који је продавао сувенире. Не било какве сувенире, него искључиво оне из СФРЈ: пионирске капице, мараме, значке са српом и чекићем, заставе са петокраком, Титове слике, еполете са војним чиновима, али и мајице са Титовим ликом испод кога пише: "Био си најбољи." Нисам могао да вјерујем! Што је најгоре, људи купују те тричарије. Пошто је видио да сам застао, продавац горких успомена ми се обратио и понудио да изаберем нешто. Показао сам му на ону мајицу и питао га да ли је Србин, јер ако није, онда је све јасно. Кад, он осу по мени: "Шта хоћете, наравно да је био најбољи, каква ми је ово сад држава?!" "Па јесте, у праву сте - рекох - баш је луда. Није вам наплатила ово мјесто гдје сте изложили све оно што је и довело до ове пропасти, даје вам пензију за учешће у борби против свога народа, не тражи вам да платите порез на додатни приход овдје зарађен. Стварно, каква је то држава? Ево, и ја дошао са трулог Запада", и нисам ишао правац у полицију да се пријавим, него куд ја желим." Дуго је гледао за мном, жалећи вјероватно за оним временом када је овакве као што сам ја истог момента приводио.
Можда овдје лежи одговор на питање многих - докле ће нам ићи овако: докле год има Срба који би жељели да врате оно вријеме, страшно и богохулно, када је отимано од вриједних и напредних и давано пробисвијетима и чанколизима, када се "из уста дјеце и одојчади" чула псовка и хула на Творца, када се љуска од шарених јаја замотавала у новину и бацала што даље од куће, "да тата не би изгубио посао"...
Ваљда Бог неће дозволити да овако нешто икога више задеси.
Нека би нам свјетлост Васкрсења Христовог помогла да се ослободимо сјећања на мрачно доба у коме смо пола вијека таворили. А љуску од васкршњих јаја разбацајмо по воћњаку. Слободно. Ваља се.
