Пише: Александар М. Прашчевић

У међусобним религиозно-политичким несугласицама и сукобима босанска властела се знатним делом ослањала на спољашне "савезе" са католицима и муслиманима, док није потпуно ослабила и предала се тим истим "савезничким војскама", које су опустошиле њихову земљу и експлоатисали народ.

Упознати са муслиманским освајачким претензијама, последњи српски владари су покушали да се одупру непријатељским снагама. Али након вишедеценијског отпора, ипак је успостављена исламско-османска власт над свим српским земљама, па је тако настао период тешке репресије и геноцида над хришћанским народима у југоисточном делу Европе. Истовремено, наметнут је био потпуно немилосрдан верско-државни систем, који се заснивао на исламским верско-шеријатским догмама и искључивао је минималан облик поштовања основних људских права. То је била највећа хришћанска трагедија, која је описана код многих путописаца, песника и народних духовника - српских калуђера.

Улога турског султана, који је постао верско-државни поглавар свих муслимана након уједињења арапских калифата за време Селима I, имала је упориште у исламском закону и огледала се у предвођењу исламског света у џихад - свети рат против неверника. У том погледу постојао је компромис који се манифестовао за време појединих турских султана да пограничне хришћанске области с почетка прихватају као вазалне. Али то је било тренутног карактера, јер по указаној прилици, одмах би такву област прегазили и уништили.

Уласком муслимана у крајеве Босне и Херцеговине, долази до сукоба (не само сусрета) два потпуно различита света, народа, религије и културе, које у својој суштини искључују постојање и напредак друге на истом простору. То је чињеница која се повремено негирала али се, кроз катастрофалне последице, стално понављала и доказивала. У таквим околностима је створен неправедан критеријум одређивања сталешких разлика, па су муслимани због своје војне надмоћи постали повлашћени слој становништва, а хришћани потиштени у затворени круг ограничења и обавеза - једнако робовима.

Уз проширење исламско-османског царства ишла су многа зла и страдања за хришћане, док су босанске области тотално опустошене, становништво великим делом одведено у ропство (Азија и Африка), а преостала мањина је била препуштена милости и немилости муслиманских освајача. При том, организован и започет је био процес исламизације, који се спроводио на више начина, а углавном је био насилног карактера.

Носиоцима идеје панисламизма - за које је једина валидна разлика унутар човечанства била у религиозном убеђењу, и то на муслимане и невернике - неприхватљив је термин исламизација. Они, уместо тога, користе појам прихватање ислама. На такав начин, они презентују мишљење како је ислам изнад свих религија, а прихватање ислама од стране појединца или групе људи представља њихов свечани улазак у више сфере човекове егзистенције и односа са Богом.1

Ипак, неосновано је користити термин прихватање ислама јер то није било добровољног карактера ни у ком погледу, а посебно због постојећег историјског сведочанства, које нас подробно упознаје са процесом исламизације. У овом случају најобјективније би било користити појам прелазак у ислам јер је у сагласности са историјско-религиозним чињеницама.2

У Босни и Херцеговини, која је била под сталним унутрашњим и спољашним притиском, муслимани су затекли слабо развијену средину, јер су је чинили сиромашни сељаци и завађена властела. Поред тога, у духовном погледу, земља је била ослабљена сталним религиозним поделама и сукобима. У таквим околностима муслимански освајачи са Истока су врло лако наметнули своју власт и закон, што је знатно отежало и онако тежак положај српског становништва у Босни.

На основу историјске анализе тог периода и тадашње ситуације у Босни и Херцеговини, сасвим је тачна констатација већине српских историчара, који тврде да су лоши услови живота, додатно отежани муслиманским наметима, имали пресудан утицај на тадашње хришћане да се одрекну прадедовске вере и приме ислам не би ли тако олакшали сопствен положај под туђинским господством. И поред тога, постојала је велика разлика у успеху извођеног процеса исламизације, који је по неким српским крајевима наилазио на жесток отпор локалних православаца. У процени тадашњих религиозно-политичких прилика у Босни и Херцеговини нема суштинских несугласица између историчара и политиколога и зато је довољно споменути само констатацију познатог српског историчара и академика, Станоја Станојевића, који пише: "Прилике у Босни и Херцеговини после турског освајања разликују се од прилика које су настале у осталим српским земљама особито тиме, што је српски народ у тим покрајинама у доста великом броју, почео прелазити на ислам".3

Преласком у ислам босанска властела је сачувала пређашње повластице и поседе, а сељаци су остали на својим имањима као слободни поданици султана. У служби исламско-османског царства потурице су давале војнике и проширивали себи привилегије, док нису постали аутономни у власти у Босни и Херцеговини. Најбољи доказ о исламизацији српских хришћана су отомански дефтери, порезне књиге у којима је пописано власништво имовине, а људи разврстани по верској припадности. Из њих се могу сазнати веома корисни подаци о броју хришћана и муслимана, и стећи увид у ширење ислама у Босни и Херцеговини. Према најстаријем сачуваном дефтеру из 1468. године, који показује да је у првим годинама исламско-османске власти мали проценат хришћана прешао у ислам, пружа се информација да је у Источној Босни било 37125 хришћаснких породица, а само 332 муслиманске.

Процес исламизације православних хришћана, који је трајно променио религиозно-националну слику у Босни и Херцеговини, интерпретиран је на више различитих начина, а са циљем да се избегне насилан карактер тог процеса и истина о српском националном пореклу већине данашњих муслимана. У том правцу, писани су митови и стереотипи од стране муслиманских и југословенских историчара, политичара и новинара, све у покушају да се не прихвате валидна сведочанства и пружи објективна анализа тог историјског периода и процеса.

Према сачуваним црквеним записима зна се да није било дужег задржавања богумила у српским земљама јер су били непожељни због јеретичког учења, уношења немира у држави и опозиционог става према власти. Из тог разлога, неприхватљива је теорија о великом присуству јеретика манихејског учења у српским крајевима, као и о њиховом свеопштем преласку у ислам. То је мишљење појединаца чије истинске контуре још увек нису утврђене; као што се полемише о пореклу муслиманских секти и дервишких редова у Босни, а све су то неразјашњене претпоставке. Ипак, јасан је циљ који се постиже повезивањем богумила са исламизацијом, јер према томе, испада да су муслимани наследници исламизираних богумила, који су наводно били већински елемент, и самим тим носиоци верско-државотворног карактера у Босни. У складу са таквом теоријом, данашњим муслиманима би припала част аутохтоног босанског становништва, а не православним Србима који су заиста били староседеоци, апсолутна већина и чинили владајући слој у Босни и Херцеговини, што доказују поред осталих и турски записи.

У супротности од повлашћених муслимана и исламизираних Срба били су православни и католички хришћани, чија је судбина била слична у свим деловима исламско-османског царства. Хришћанска раја је била оптерећена многим наметима, који су се огледали у великим обавезама према спахији, кога су издржавали и редовно му уз друге порезе давали и испенџу, личну дажбину у новцу која се давала не само по глави домаћина, него за свако мушко дете у кући. Поред тога, раја је плаћала џизју, харач намењен за султана. Међутим, обавезе према царевини морали су испуњавати и муслимански сељаци, а главно им је било да плаћају порез на имање (ресм-и ћифт) које је у дефтерима уписано на име хришћана.

Крајем XV века Срби из Босне и Херцеговине, оптерећени неиздрживим наметима, а стамени у очувању прадедовске православне вере, почели су напуштати родна огњишта и утичиште од бесних агарјана потражили у крајевима којима су владали Млеци и Аустрија. То није представљало дугорочно решење за српски народ јер су се нашли на територији агресивног римокатолицизма, који је слично муслиманима организовано спроводио процес прозелитизма.

У редовима српских избеглица били су династи, властела и витезови, који су пребегли народ окупили око себе и постепено изградили српски покрет са веома значајном улогом у одбрани Европе од Турака. Та улога предводника српских крајишника припадала је Вуку Гргуровићу, унуку деспота Ђурђа, које је прешао из турске у угарску службу под барјак краља Матије Корвина. Корвин га је наградио са неколико сремских тврђава и због велике помоћи у рату против Чеха подарио му звање: "деспот краљевине Србије (Рашке)". У саставу угарске војске, деспот "Змај Огњени" је учествовао у рату против Чеха и Пољака, а касније је добио наређење да туче муслимане где год стигне и православни народ преводи у поданство угарског краља. Том приликом заузео је Шабац и опленио и уништио градове Сребреницу, Кучлат и Зворник. "Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима"4. За деспотове "крилате змајеве" није било паузе у борби са Турцима, па су се тако прославили у многим каснијим борбама по Босни, харајући многа места, а између осталих и Врхбосну (Сарајево) 1480 године.

У историји Босне и Херцеговине целокупан XVI век обележен је био зулумима, гоњењима, страдањем и исламизацијом српског православног народа, који је и поред несносних услова живота успео опстати и очувати веру, обичаје, и идентитет. У свим тим мукама које су снашле српски народ, била је и Српска православна црква, која је родитељски тешила, срдачно помагала и пастирски чувала своје напаћено стадо.