Пише: Јереј Ђуро Самац
У време када је у свијет дошао Син Божији, постојали су закони међу људима. Већином су то били разноразни обичаји који су важили за неку, већу или мању, скупину, као нека врста обичајног права. За јеврејски народ, тако, пресудан је био Мојсијев закон, а за владајуће Римљане-Римско право.
Римско право, садржано у 12 штурих одредби, законика 12 плоча, представљао је темељ каснијег писаног законодавства које данас уређује односе између људи и односе људи према стварима, институцијама, једном речју правним и физичким лицима.
Када се каже закон, одмах имамо пред собом некакву рестриктивну мјеру, нпр. за неко учињено дјело (кривично или прекршајно) слиједи одређена казна. Па чак и наша дјеца, када немају неки јачи аргумент, за неку своју тврдњу поуздани извикују: It s against the law.
А тако су говорили и фарисеји када су Христа извели пред Пилата: "Ми имамо закон, и по закону нашем ваља да умре, јер начини себе сином Божијим" (Јн.19, 7).
Законодавство можемо грубо да подијелимо на два система: на писане законе и систем преседана.
Систем писаних закона уређује овај свијет кроз писане законе - кривично, грађанско, насљедно право, породично право или нпр. међународно право. Суштина овог система јесте да одређеним нормама за одређено дјело прописује и одређену казну. Дакле, из сваког писаног закона извире круто правило, као стега, као нека притајена пријетња човјеку.
Наравно да човјек оправдано може да поставља питање зашто је неки потенцијални проблем у било којем писаном закону управо тако ријешен. Може да постави питање зашто би нпр. неки криминалац требало да се пусти на слободу након издржане казне, јер и даље представља потенцијалну претњу. Закони су несавршени и људи их с времена на вријеме мијењају. Покушавају их прилагодити времену и систему вриједности који тренутно влада у друштву, а није сигурно да ће тај исти систем вредности бити применљив и у скорој будућности.
Законодавство Велике Британије и Канаде је један другачији правни систем, који је изграђиван кроз дуги низ, кроз стотине година, успостављањем правних односа и уређивањем тих односа у датом моменту, изрицањем неке пресуде или одлуке, која ће представљати модел за исте или сличне случајеве који ће се у будућности појавити. То је такозвани систем преседана. Сваки случај захтијева да се подробно изуче и досљедно примјене искуства претходних сличних или истих случајева на неком новом предмету. Често се дешава да се појави неки нови случај, за који правна пракса не познаје и нема адекватан примјер који би био оријентир у судском процесу. А тада успјешнији адвокати наметну своје рјешење које касније постаје преседан и примјер за будућа судска рјешења.
Православна црква није крута у кажњавању или одрицању одређених права члановима своје заједнице, и увијек се настоји да се утиче на унутрашњу промјену човјека. Другим ријечима речено, покајање је оно чему тежи Црква. У грађанској правној пракси то није случај, него правосудни систем настоји да негативца изолује из друштва или на неки други начин да га казни. У току мога студирања, кад сам у оквиру судске праксе посјећивао кажњене или затворске, васпитне институције, ни у једном случају нисам наишао на кажњеника који би отворено исказао кајање за своје учињено дјело. А када би разговарали о томе, увијек би истицали мноштво оправдавајућих разлога за оно што су учинили. Православна црква очекује за гријех покајање и кроз то кајање повратак на прави пут ка Богу, а кроз свето Причешће и заједницу са Богом.
Криминалистика и криминалогија, двије научне дисциплине које се баве кривичним дјелима, увијек указују да ће полиција да посегне за листом постојећих починилаца неког дјела - провале, крађе, уцјене, шверца и препродаје дроге - и међу њима најпре потражити починиоца, јер је постотак рецидивиста, повратника у свијет криминала, велик. Након одслужења казне, осуђеници се врло ријетко укључе у нормалне токове живота, а понајчешће се врате старом занату, и тако у круг. Тај феномен није јединствен само за православне, то је универзална појава. И сами смо свједоци да без духовног препорода, сви други покушаји - психолошки, психијатријски, социјални и сл. - бивају безуспјешни.
Да би с неко друштво или заједница, па тако и Црква, могла називати уређеним, потребно је да има одређена правила и норме понашања које ће важити за све без разлике. Православно црквено право познаје писане законе, обичаје, праксу и научна мишљења као изворе црквеног права. Обичајно право је историјски старије него писано право и врло често је представљало образац за одређена правна рјешења која су касније преточена у писано право. Обичајно право се развијало кроз живот, и практична решења на терену су временом постала правила. Писано црквено право заснива се на вољи осниваоца Цркве, Господа Исуса Христа, на одлукама највише црквене власти и на одлукама државе. Воља осниваоца Цркве садржана је у Светом писму и Светом предању, и одредбе тога права су непроменљиве, баш као и догмати, јер Црква не може да ствара нове догмате као што је случај са римокатолицима. Улога Цркве у погледу тога права састоји се у формулисању и тумачњу ових одредби, односно у тумачењу догмата. Ако добро размислимо, примијетићемо да су одредбе овога права непромјенљиве, док су одребе цивилног закона подложне измјенама. Наиме исти онај орган, најчешће скупштина или парламент, који је донио одређени закон има право да га измијени, укине или донесе нови закон, који ће другачије да регулише одређено правно подручје. Православна црква учи да право тумачења божанског права припада васељенском сабору, односно сабору епископа, али је интересантно напоменути да Римокатоличка црква сматра да то право припада римском папи као поглавару који може својим одредбама да дерогира саборске закључке.
У регулисању живота Православне цркве, велику улогу има и Свето предање. У Светом писму нису садржане све заповијести које је Господ Исус Христос дао. Учење Христово и светих апостола, у почетку се преносило усмено. И тек када се јавила опасност да то учење буде изгубљено или кроз усмено преношење да буде измијењено или погрешно схваћено, оно је записано. Као такво, Свето предање је старије од Светог писма јер се Свето писмо може сматрати као један дио Светог предања које је записано. Писано цивилно законодавство не познаје предање као неку обавезујућу правну регулативу. Било каква писана законодавна пракса, употребљива је само до оног момента док је на снази постојећи закон који се односи на одређену законодавну праксу. Престанком важења закона, и законодавна пракса губи свој смисао. Са овом констатацијом није потребно мијешати правну праксу преседана, јер она није развијена кроз усмено преношење, него кроз конкретна судска рјешења која су аутоматски постојала обавезујућа као својеврстан писани законски рецепт или образац за даље случајеве.
И Црква као заједница вјерних има своју вољу. Она се изражава кроз сабор архијереја. Који доносе саборске одлуке. У спровођењу тих одлука црква нема методе присиле или могућност да методама репресије спроведе своје одлуке, за разлику од државе која има цијели апарат - од судских извршиоца, полиције, државних органа и институција које користи у спровођењу својих одлука. Због тога црква у спровођењу одлука увијек апелује на свијест и савјест својих вјерника. Савјест и моралне одлике човјека, или, народски речено, осјећај стида, јесте онај природни осјецај који је Бог дао човјеку како би и у недоумицама знао да оцијени шта је исправно а шта не. То је нарочито дошло ди изражаја у првим вјековима хрисцанства, када је гоњење хрисцана било најизраженије и трајало 300 година, али су хришћани, управо због своје свијести и савјести, и моралног живота, били поштовани и лако препознатљиви.
Законодавство Цркве и државе одувијек је било испреплетено и понекада било у сукобу, а понекад функционисало у хармонији на опште добро државе и народа. Црква је независна од државне воље и самостално регулише своје унутрашње уређење на основу црквеног права. Тако је одувијек било, па и у периодима гоњења, дакле у првим вјековима хришћанства, када је Црква сматрана за илегално друштво. Одатле је и настало начело које вриједи за црквено право: "Није дозвољено да свјетовњаци издају у Цркви законе." Црква није свјетовна организација, и нема обиљежја која има држава. Она, наравно, нема своје територије, него постоји на територији гдје постоји и суверена државна власт, па је Црква принуђена да узима у обзир и одлуке које је донијела државна власт, и да своје дјеловање прилагођава одредбама које јој је наметнула држава и да прихвата регулисање свог положаја у држави, и да буде третирана као једно од друштава које постоји на тој државној територији. Такав положај понекад узрокује да држава намеће Цркви решења која се противе природи Цркве или црквеним прописима, старијим од државе, и која директно задиру у структуру, срж и функцију коју Црква има, као нрп. у брачном праву.
У нашој Цркви обичај је врло често прихватан као правило и као такав сматран за нешто обавезујуће. Али да би неки обичај имао такву важност, као да је обавезујући, Црква тражи да он не буде ни у чему у супротности са хришћанским учењем. Јер сваки обичај који је у противречности са црквеним законом нема правне важности. Обичај, као неко обавезујуће право, ни у чему није везан за обичај као неку обавезујућу праксу. Дакле, неки обичај може бити узет у обзир али не мора када грађански суд одлучује о неком предмету.
Након овог кратког излагања о разликама између људских и Божијих закона, могуће је сагледати колико човјек може имати више сигурности ослањајући се на закон Божији. За разлику од људских писаних закона, закон Божији има једну другу димензију, која не ограничава и не спутава него отвара и проширује односе према Богу и према другим људима, кроз покајање, праштање, и изграђивање моралних квалитета код човјека. Закон Божији постоји већ хиљадама година и не мијења се и не прилагођава друштвено-економским промјенама, за разлику од људских закона, који се врло често и лако мијењају кроз одређену парламентарну процедуру. Нажалост, људски закони врло често штите неку владајућу гарнитуру или моментално политичко убеђење. Тек када дође до смјене те владајуће гарнитуре, односно до промјене политичких схватања, може се сагледати штета која је таквим законима нанесена. Наш народ је био много пута свједоком погрешних законских рјешења у форми "закона о сељачким радним задругама", "закона о национализацији", законао заштити лика и дјела..." и другима.
Нека нам Господ помогне да се такве грешке не понове.
