Пише: Андреј Базилевски

Драги песниче Радоване Караџићу!
Поштовани Председниче!

Прави витез увек има кога да брани. За многе људе је Ваше име постало лозинка по којој препознају своје - који се не предају у време бешчашћа и срамоте. С разлогом народ о Вама пева песме. Ви сте спознали радост јединства са својим народом и поделили са њим неизмерну тугу због губитака. Била Вам је подарена срећа дружења са неустрашивим саборцима и мудрим пријатељима, и та срећа није затрована подмуклошћу непријатеља.

Штета што Вас је политика одвојила од поезије. Но, Ви нисте ни имали избора у онај час када Вас је призвао јавни живот.

Грубијани који су уобразили да су светске газде, оптужили су Вас за своја сопствена злодела. Крвљу оклеветаних хероја зликовци и џелати спирају са себе своје злочине. Неће им успети да избегну казну, иако су многе људе поразили својим безочним лажима.

Ви нисте разочарали оне који Вама верују. Ви сте слободан човек, одан своме позиву - све те године живели сте међу људима и, као професионалац, чинили за њих све што сте могли. Ви сте и сад слободни. За разлику од оних који су вас издали и продали. Задесила су Вас горка искушења, каква су суђена малом броју људи у историји.

Немам ту срећу да се лично са Вама познајем, али важан део мог посла везан је са Вашим именом. Први српски стихови које сам превео били су - Ваши стихови. Први мој текст о српској литератури био је приказ - Ваше поезије. Прва српска књига коју сам објавио у преводу на руски језик била је - Ваша "Свејесен", која је отворила Шрпско-руску поетску библиотеку", и у целости ушла у "Антологију српског песништва". Хвала Вам за светлост Ваше душе. Ја припадам онима који Вас сматрају победником и поносе се Вама.
Крепко Вам стежем руку.
Москва, 21. децембра 2008.