Пише: Давор Миличевић

"Све почиње у језику, а лаж, у коју су нас били заробили, и почињала је и завршавала у језику."

Овако пише у писму пријатељу, децембра 2001, с почетка седме године свог изгнанства, са неименованог мјеста, Радован Караџић.

Овако може да пише само човјек којем је све јасно, човјек који је свој и слободан. И тада, када је изгледало да је скрајнут негдје, ван времена и простора, али и данас, на мјесту за то најневјероватнијем. Јер, ево човјека који зна боготворачку природу језика, да на почетку бјеше Ријеч кроз коју је све постало. Али зна и шта је и каква је злоупотреба језика, тачније злоупотреба језичког чина у служби онога који Творцу пркоси, чина који не сије сјемена у свијету и не даје плода.

Заробљен у лажи, Радован Караџић може само језиком који даје плода да се брани, да буде слободан.

Ево, дакле, ваљаног разлога да ова наша окупљања увијек започињемо причом о Караџићевом пјесништву. Јер поезија је, наизглед, најсличнија лажи. Она, као и лаж, не да ријечима да буду директно окренуте свијету и сучељене са стварима које именују. Као и лаж, и поезија би да оствари ону кохерентност, затвореност у саму себе. Али с друге стране знамо - а то наше наше трајање у завјетној историји најбоље доказује - да се поезија, на крају, увијек враћа свијету и обогаћује га. Јер поезија и јесте тијело свијета. Кроз поезију човјек понајвише потврђује боготворачку моћ Ријечи. Указујући на моћ поезије ми изнова сагледавамо лице те Ријечи. А самим тим, неминовно, као на супротност, указујемо на наличје, на ругобу језичке злоупотребе какву затичемо у лажи.

На Караџићу се, знамо то из његове животне приче, лаж одавно вјежбала. Одавно се то спремало за ову велику, свесрпску несрећу. Још од почетка осамдесетих и једанаестомјесечне епизоде у сарајевском истражном затвору. Разлика између овог и оног времена је у томе што је ова садашња лаж нарасла до невиђених, глобалних размјера. Растући, у оној својој тежњи ка кохерентности која би да сакрије њену јаловост, она се хранила свим и свачим што се Радована Караџића тицало. Тако је и поезија Радована Караџића постала колатерална жртва велике лажи. Сасвим успут, од стране дилетаната и незналица наравно, и та поезија је сврстана међу тобожње доказе о злочиначкој, геноцидној и каквој све не природи њеног творца. Сасвим успутно, без једног јединог аргумента, она је проглашена лошом.

Ево, дакле, једне танке нити, једног кончића који стрши у том наизглед савршено увезаном пакету велике лажи о Радовану Караџићу. Нити која нам је доступна, сасвим легално и легитимно, и коју ваља ухватити и повући, са надом да ће и остатак тог чврсто упакованог клупка почети да се отвара, да се и то обиље ријечи коначно супротстави чињеницам и открије као лаж. И то - да не буде забуне - да се као лаж открије нама самима прије свега. Јер, нама је суочење са тим шта је истина а шта лаж, нажалост, најпотебније.

И одмах да кажемо: Радовану Караџићу припада изузетно значајно мјесто у савременом српском пјесништву. Не величином опуса - јер Караџић се поезији предавао тек у налетима - него квалитетом стихова. Међу својим исписницима а и нешто старијим ствараоцима што су духовно стасавали крајем шездесетих година, нарочито унутар сарајевског круга тзв. естрадних пјесника, који ће касније постати познати по лирским опсадама најтврђих епских кула наше историје, Караџић се посебно истиче по томе што је његова почетна позиција најдраматичније удаљена од оне са које би се могло кренути у откривање наслага националне културне прошлости. Погледајмо прве двије Краџићеве збирке, Лудо копље и Памтивек. У свим пјесмама овдје је граница између језика и стварности замагљена до мјере да је више не разазнајемо. Тако ће то бити у сусрету са лешом утопљеника, у пјесми "Владислав и смрт", гдје не знамо да ли је узрок смрти, како каже пјесник, "мутна вода" или пак ријеч из наслова, сугласници с, м, р, т:
Вољом мутне воде или сугласника
Владислав је сад утопљеник. Поготово ће то бити видљиво у доминацији императива у добром дијелу пјесама прве збирке. Као да императивима и именовањем уз те императиве пјесник покушава да беживотне ствари украде за читаоца, оживи их и гурне их у авантуру:
Посади ружу нека је бела
Именуј је и унапреди
Или:
Даруј ову унесрећену слику
Даруј је речју, подари јој име
Или:
Осмотри шуму са њене источне стране
Осмотри је као реч и као тело
У свим овим пјесмама, Караџић је мајстор описивања најтиших и најскривенијих духовних титраја. Ничег епског ту наизглед нема, нигдје ширине десетерца, нигдје залета који би био кадар да нас успне до погледа са висина Ловћена или Дурмитора. Свијет се овдје огледа у лирским крхотинама, видимо га и доживљавамо само у фрагментима.

Али то и јесте изузетна драма Караџићеве поезије, њен непоновљив квалитет: да се од овакве позиције, најискреније и најдубље проживљене тако да постаје неизбрисив дио пјесниковог бића, ипак допре до јединствене, цјеловите визије свијета у којој такав пјесник може да препозна свој извор и нађе своје уточиште. Обратимо пажњу на напор изражен да се та цјеловитост коначно ухвати и римом обухвати, било да је ријеч о тежњи да се човјек регенерише осјећајући празов моћног Дурмитора, или о изједначавању пјесничке позиције са егзистенцијалном позицијом затвореника који је осуђен да из своје ћелије види само дијелове свијета за којег зна да постоји у цјелини, тамо, вани.

И заиста је мало савремених српских пјесника који су формалним елементима своје поезије успјели да дочарају ову драму. Караџићеве риме, напримјер, спадају међу најефектније у нашој новијој поезији. Асиметричне, врлетне риме, које се понекад довикују над провалијом од шест или седам стихова, у напору да их повежу, доносе непоновљиву драму лирског субјекта који ту, пред нама, стих за стихом, грчевито покушава да овлада цјеловитом визијом свијета. А та цјеловита визија се Караџићу, у његовој трећој збирци, Црна бајка, прије свега открива у наносима националне историје, било да их он хвата и дешифрује у детаљима урбаног свијета, или, на крају, у својој најљепшој пјесми, поеми Петњица, у прохујалим временима под сада већ непостојећом, посјеченом шљивом испред родне куће.

Караџићева поезија доноси тај ријетко виђен, узбудљив напон који успијева да обједини лирску устрепталост и моћну епску, историјску визију. На тај начин, Караџић је за цијелу једну генерацију читалаца открио значај историјског насљеђа као духовно релевантне, проживљене чињенице, које се не можемо и не смијемо одрећи уколико не желимо да сами себе, и у најинтимнијим стварима, фалсификујемо. Ево, дакле, поезије у којој се дамар личне исповијести дубоко испреплиће са трагедијом колектива, а општи усуд историје налази одјека и у најинтимнијем запису. А када је историјско римовање хтјело да се пјесничке и животне ситуације поклопе, када је свијет открио своју мету а доба свој главни пршљен, за Радована Караџића није било никакве сумње да се човјек може лично потврдити једино тако што ће се и сам наћи на гори Романији, бити кадар стићи и утећи и на страшном мјесту постајати.

Зато нам и данас вриједи ову поезију узети у руке, и суочити се са обиљем елементарног поштења које се пресипа из ових стихова у живот. Вриједи и ваљало би нам. Јер, ево, опет почиње она тужна српска прича о другим доласцима. О ономе како велики пролазе кад се нађу по други пут међу Србима. Зарад оног који је ових дана по други пут међу нама, и страда за нас у проклетом Лијевну, а још више зарад нас - јер треба нам једном препознати и Други долазак Онога Који ће доћи са славом да суди живима и мртвима - ваља подсјетити: ниједан од таквих других долазака није био нити ће бити на срамоту оног који се враћа него на срамоту нас самих.