Piše: Srđa Trifković
Priča o evropskom putu postaje sve teže održiva nakon što su vodeće zemlje EU priznale albansku ilegalnu tvorevinu
Od 17. februara ove godine Srbija je žrtva nezapamćeno grubog kršenja međunarodnog prava, kojim se jednoj suverenoj, demokratskoj državi nasilno oduzima deo teritorije jer većinsko stanovništvo na tom delu države želi da uspostavi sopstvenu državu. U pitanju nije neka "greška" Vašingtona i njegovih evro-saputnika, već svesno izazivanje "kontrolisanog haosa" od strane SAD. Rubikon je pređen još sa bombardovanjem Srbije 1999, kada su sve povelje prekršene i norme pogažene. Samoproglašenje Kosova logična je nadgradnja agresije od pre devet godina, novi čin drame koji je godinama očekivan.
Predstoji eksplozija separatizma, secesionizma i terorizma širom planete, inspirisana kosovskim presedanom, pri čemu je Tibet samo početak. Takav naizgled haotičan tok - kome priznanje "nezavisnosti" Kosova od strane SAD i vodećih zemalja EU daje ogroman podsticaj - zapravo je programirani parni valjak koji treba da utire put daljem širenju globalizma po američko-briselskoj recepturi. Posvećenicima ideologije postnacionalne globalne hegemonije - kako u Briselu, tako i u Vašingtonu - potrebno je da se olabave tradicionalne spone i razvodne identiteti nacionalnih zajednica, pre svega u istočnom delu Starog kontinenta. U Zapadnoj Evropi posao je uspešno priveden kraju, ali sada elitna klasa Zapada u opstanku nacija poput srpske, zasnovanih na kolektivnim sećanjima i nasleđenim duhovnim, kultnim i kulturnim vrednostima, vidi glavnu prepreku daljem napretku globalnog projekta.
Po ovom scenariju, van evropskog geopolitičkog prostora kosovski domino može i treba da se prelije na Aziju, od Kurdistana (oblasti u Turskoj, Iranu i Iraku u kojima živi oko 25 miliona Kurda) preko Tibeta i Kašmira do Tajvana, koji uživa značajnu podršku SAD. Posebno će Indija i Kina kosovski slučaj pažljivo posmatrati i iz njega izvući odgovarajuće dugoročne pouke.
Treba biti načisto s činjenicom da predstoje godine, pa i decenije, nadmetanja oko Kosova i Metohije, ali isto tako i da ništa nije "gotovo" jer se istorija ubrzava. Amerika je 1949, posle pobede komunista, tvrdoglavo ostala pri stavu da je samo Čang Kajšekov režim legalna vlada Kine. Od te fikcije Nikson je odustao, ali tek posle više od dve decenije. Sada Srbiji predstoji celonoćna partija diplomatskog i propagandnog pokera, a tek je rano veče.
U tom kontekstu postaje jasno da su skupštinski izbori zakazani za 11. maj jedna velika nužnost. Još od kraja prošle godine bilo je očigledno da Srbija više ne može dalje pod šizofreno raspolućenom koalicijom koja je nesposobna da očuva makar privid jedinstva po bitnim pitanjima od nacionalnog i državnog interesa. Povrh toga, posle 3. februara pokazale su se jalovim nade da će reizborom Borisa Tadića, kao Zapadu naklonog, ultra-kooperativnog i proevropskog kandidata, Brisel i Vašington imati nešto više obzira prema Srbiji. Njegov reizbor je na Zapadu, greškom ili namerno, protumačen kao znak da je Srbija legla na rudu, da je spremna na svaki kompromis i da je prećutno prihvatila gubitak Kosova kao nešto neizbežno.
Priča o nekakvom evropskom putu Srbije postaje sve tanja i na kraju neodrživa u situaciji kada su vodeće zemlje EU priznale albansku monstr-tvorevinu. Ne treba preuveličavati tvrdnje kako su se Evropljani otimali i batrgali i nevoljko prihvatili američki diktat. Zagrižena ostrašćenost u prilog Albanaca i nezavisnog Kosova bila je čak veća u jednom Londonu nego u Vašingtonu. I osovina Pariz - Berlin, koja je godinama vodilja spoljnopolitičkih interesa EU, samostalno je krenula putem priznanja još pre više od godinu dana, teatralno žestokom podrškom Ahtisarijevom planu. Na srpskoj strani je bilo mnogo samozavaravanja da će se u vodećim zemljama EU pojaviti otpori pritisku iz SAD.
Naravno, neki će beogradski političari i dalje da se zaklinju evropskim integracijama jer nemaju nijednu drugu temu za nastup pred javnošću. Ako oni prevagnu, što je sve manje verovatno, iz EU će pred Beograd vazda biti postavljan neki novi, viši prag očekivanja. Opet će Srbijom jezditi birokrati tankog obrazovanja i još tanje pameti poput Olija Rena ili Doris Pak, da Srbima čitaju vakele šta treba da učine i koje još uslove treba da ispune. I posle svih upinjanja da se udovolji briselskim diktatima, uvek će biti izvlačeni džokeri iz rukava zvani Mladić i Karadžić - da ne govorimo o "normalizaciji odnosa sa susedima", tj. priznanju Kosova i otvaranju ambasade Srbije u Prištini.
Pod novom vladom posle sledećih izbora, Srbiji bi bilo isplativije da se mnogo ne upinje da ide putem ka drugoj strani evro-duge. Ako joj je članstvo u EU zaista potrebno - a to je u najmanju ruku diskutabilno - onda što bude manje izražavala želju i žudnju za evropskim integracijama, to će se one brže desiti.
Čvrst stav je za Rusiju sada egzistencijalno pitanje, lakmus test njene sposobnosti povratka na scenu kao velike sile čiji se stav uvažava. Za Rusiju je u ovom trenutku manje sporno da li će i koliko ostati dosledna u svojoj borbi za celovitost Srbije, već je mnogo važnije pitanje koliko će sama Srbija ostati dosledna u odbrani Kosmeta.
Ta doslednost je bila dovedena u pitanje pod sada već bivšom vladom. Pre 8. marta bili smo svedoci duboke podeljenosti koalicije i nedostatka jedinstva stavova. U presudnim trenucima svoje istorije, srpska vlada je bila duboko podeljena poput jugoslovenske izbegličke vlade u Jerusalimu, Kairu i Londonu 1941-43. Opstanak takve koalicije bio bi siguran znak Zapadu da ne mora razmišljati o varijanti "B", koje ionako nema, jer varijanta "A" maksimalne tvrdoće prema Srbiji uspeva. Nekoherentnost Srba i neubedljivost njihovih odgovora bili bi dokaz ispravnosti politike zasnovane na batini bez šargarepe. Naravno, u prvi mah barem, nisu bili u pravu briselski i vašingtonski pobornici stava da će Srbi prihvatiti neminovnost gubitka teritorije. Oni, međutim, i dalje imaju samo jednu opciju: pucanje srpske volje i lomljenje srpske upornosti. Rezervne varijante nema.
Zato je veoma važno da pod novom vladom, u mesecima i godinama pred nama, postane potpuno jasno da su se prevarili. Tada će na opšte iznenađenje prestati politika batine i počeće Srbima da se nude i neke ozbiljne, sočne šargarepe, a ne samo povremeno mlataranje mršavom šargarepicom koja brže bolje biva sakrivena iza leđa.
Kada bude formiran novi sastav Ministarstva inostranih poslova, ubedljiv odgovor na izazov od 17. februara i na priznanja koja su usledila bio bi raskid diplomatskih odnosa sa državama koje su priznale "nezavisno Kosovo". Kina, na primer, ima jasan stav da svako priznanje Tajvana vuče raskid diplomatskih odnosa sa Pekingom. Štaviše, u prestonicama država sa kojima se odnosi prekinu treba poveriti ambasadi Ruske Federacije zastupanje interesa Republike Srbije.
Srpske opcije donekle su sužene nedovoljno odlučnim odgovorom Rusije na nove američke izazove, pre svega na planirano širenje Severnoatlantskog saveza ka istoku. Sve do početka marta vašingtonski pobornici geopolitičkog zaokruživanja Rusije bili su u defanzivi. Pre 17. februara čula su se učestala upozorenja "realista" (npr. Džon Bolton, Lorens Iglberger, Piter Rodman) da politika podsticanja kosovske nezavistnosti rizikuje žestoku reakciju Rusije, kojom bi se ogolile geopolitičke slabosti na mnogo strana rastegnute Amerike. Iz evropskih prestonica takođe je upozoravano da odlučan ruski odgvor rizikuje krizu odnosa unutar alijanse.
Pada u oči da širenje NATO duž crnomorske obale sve do pre par nedelja niko nije pominjao kao čvrstu američku opciju. Zalaganje za podršku kandidaturi Ukrajine i Gruzije dolazilo samo od strane notornih neokonzervativnih jastrebova, a generalni sekretar NATO Šefer je čak 13. marta izjavio da "nema nikakve odluke" o stavu alijanse prema kandidaturi Kijeva i Tbilisija.
Percepcija u SAD o iznenađujuće mlakoj i traljavoj reakciji Rusije na samoproglašenje nezavisnoti u Prištini 17. februara ponovo je dala krila antiruskim jastrebovimalj. Njihov refren u Vašingtonu sada je čarpe diem!" - Rusija nije uspela da svoje prednosti (cene energenata, sužene američke opcije usled Iraka) pretvori u ozbiljan kontraudar po pitanju Kosova, pa zato atreba pod hitno širiti geopolitičke ciljeve o do kraja testirati limite tolerantnosti Rusije. Strategija vodećih rusofoba (u Beloj kući Čejni, u Pentagonu Edelman, u Stejt departmentu Frid) jeste da ovaj trenutak još jednom osvedočene ruske neodlučnosti možda neće dugo trajati i zato ga treba iskoristiti za odlučno širenje alijanse ka istoku. Oni su sada u stanju svojevrsne euforije, jer Putinov najavljeni dolazak na samit NATO vide kao pomirljiv gest i kao dodatnu potvrdu svoje procene.
Protivljenje Nemačke i Francuse širenju NATO na istok nije principijelno već je zasnovano na upozorenjima da bi to izazvalo gnev Moskve. Sada je odgvor iz vašingtona: "Pa šta onda? To su nas isto upozoravali oko Kosva!" Bušov put u Kijev je bio brutalan izazov Rusima, ali njegov uporedni cilj bio je da se pokaže Berlinu i Parizu da je njihov zazor od Moskve neosnovan. I posle tog izazova Putin ipak dolazi u Bukurešt sa pomirljivom porukom, a Buš će povrh svega otići u Soči da ga ubeđuje u svoje dobre namere - tresla se gora, rodio se miš!
Nezavisno od stanja u Beogradu, Moskva je imala na raspolaganju širok dijapazon odgovora na drski izazov zapadnih priznanja posle 17. februara. Neshvatljivo uzdržavanje od njihove primene na Zapadu se (kao i uvek) tumači kao znak slabosti koju treba do maksimuma iskoristiti, a ne kao uzdržanost koju treba ceniti ili čak nagraditi. Još jednom Amerikanci blefiraju, rizikuju i igraju va banque. Još jednom taj im blef pali: Moskva kao da se boji da pokaže svetu kako car nema odelo.
Rusi još uvek ne shvataju da se njihovo geopolitčko dvorište brani na Kosovu, isto kao što Milošević početkom 90-ih nije shvatao da se Kosovo brani u Kninu i Bihaću. Umesto toga, Lavrov se pravi da podržava Srbiju baš kao što se Jeremić pravi da se suprtstavlja Zapadu.
Na duže staze, polazeći od saznanja i iskustava tokom poslednje dve decenije, neophodno je utvrditi državnu i nacionalnu strategiju Srbije za više decenija unapred. Ta strategija treba da odredi prioritete u unutrašnjoj, spoljnoj, odbrambenoj, razvojnoj, kulturnoj i obrazovnoj politici, kao i puteve i sredstva za njihovo ostvarivanje. U obradi tih opcija treba zanemariti obećanja "boljeg života", "evropske perspektive", ili bezviznog šengenskog režima u zamenu za prihvatanje ilegalne nezavisnosti Prištine. Pre svega, neophodno je preispitati i prilagoditi strategiju spoljne politike koja se do sada nije pokazala kao delotvorna u zaštiti osnovnog državnog i nacionalnog interesa - očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje i zaštita ustavnog poretka. Nova strategija treba u praksi da obezbedi razvijanje uravnoteženih odnosa sa svim važnijim činiocima međunarodnih odnosa a ne, kao do sada, da Srbiju jednostrano vezuje za EU, SAD i NATO. Neophodno je brže, svestranije unapređivanje odnosa sa zemljama i međunarodnim organizacijama koje su dale i daju podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Sa susedima se treba vratiti striktnom poštovanju reciprociteta. Jednostrani ustupci nisu doneli nikakve dividende; podređenu ulogu Srbije treba predati prošlosti.
Tek ako dođe do kvalitativne promene vlasti u Beogradu posle 11. maja biće moguće preispitati ukupne odnose sa zemljama i organizacijama koje su priznale ili podržale ilegalnu nezavisnost Prištine, tretirajući takvo ponašanje kao neprijateljsko. Ne bi smelo sve da se završi na formalnim protestima i privremenom povlačenju ambasadora. Potrebno je razmotriti i usvojiti druge mere: zahev za povlačenje ambasadora takvih država i šefova predstavništava takvih organizacija iz Beograda, prekid diplomatskih odnosa sa jednim brojem zemalja čiji su predstavnici javno ponižavali Srbiju i delovali kao produžena ruka američkog Državnog sekretarijata i briselske birokratije u kovanju antisrpskih planova i aktivnosti, kao što je to, na primer, slovenačko rukovodstvo. U krug mera treba da uđe moratorijum na određene sporazume, posebno u oblasti vojnih odnosa i saradnje sa SAD i NATO, podnošenje tužbi međunarodnom sudu pravde i niz drugih.
U odbrani suvereniteta i celovitosti državne teritorije Srbija ne sme da se odriče bilo kojeg legitimnog sredstva i metoda zaštite, jer su takva javna odricanja, koliko god na njima insistirali SAD, NATO i drugi, veoma štetna za Srbiju, a korisna za nosioce nasilja, terorizma i separatizma. Strategija bezbednosti i odbrane zemlje mora poći od realnih opasnosti po državu i obezbediti odgovarajući tretman, opremu, modernizaciju i organizovanost snaga odbrane i bezbednosti, pre svega Vojske Srbije.
Srbija ima jedinstvenu šansu da redefiniše svoje istorijske opcije. Pritom treba da ima na umu da nijedna imperija nije trajala večito, premda su neke, poput rimske, ili u novije vreme britanske, trajale veoma dugo. One su bile zasnovane na snažnom duhu zemlje koja je bila njen nosilac. Američka imperija, sa druge strane, ima niz slabosti. Američko društvo je duboko podeljeno u etničko-kulturnom, rasnom i ekonomskom pogledu i nedostaje mu objedinjujuća ideja koja dovodi do duhovnog jedinstva nacije o pristanku na žrtve koju imperija iziskuje, uključujući i metalne sanduke prekrivene američkom zastavom.
Ako tome dodamo hroničnu slabost dolara i činjenicu da su imperijalni eksperimenti na širem području Bliskog istoka koštali mnogo novca, a nisu doneli dividende, jasno je da sveća američke imperije svakim danom ima sve kraći fitilj i sve manje voska. To je šansa za Srbiju da, pod novom vladom, svoje spoljnopolitičke opcije kreativno razradi i prilagodi novim okolnostima.
